dare

Sinoć smo, posle teretane, otišli da popijemo koje pivo ispred radnje. Pored nas, od gostiju su tu bila i dva starija gospodina.

Posle 45 minuta, jedan gospodin ode kući, a drugi nas upita da li može da nam se pridruži. Naravno da može.

Čiča od nekih 50-60 godina. Pre će biti 60 pošto nas je oslovio sa «omladino». Povede se neka priča o ženama i čiča uze reč:

«Da ja vama nešto ispričam. Pre nekih godinu dana, nađem ja neku ženu iz Futoga. Počeh odlaziti kod nje, družiti se. Voli žena cugati, baš kao i ja. I jedne večeri dođe do seksa. Ja se sav zdao da se pokažem u najboljem svetlu, udaram svom snagom, znate, deco, ona poza od nazad, i posle pola sata kaže ona meni- to, to, a sad mi ga stavi do kraja. Do kraja? Pa ja već pola sata stavljam do kraja. Posle te večeri, više nisam hteo da se družim sa njom.»

Toliko smo se smejali da je neka ženetina izašla na terasu i zapretila nam policijom. Miloš je morao sve da pokvari rekavši da je to stari fazon. Bio fazon ili ne, čiča je zaslužio fićok Vinjaka i Jelen.

Posvađali se nosorog i zec. U nastupu nekontrolisanog besa kaže zec nosorogu:

-Ti se jedan konj.

Čuje to konj, naljuti se i kaže zecu:

-Magarčino jedna, ne ispiraj usta sa mnom da te ne bih prebio.

-A kako bi bilo da ja tebe prebijem, vole jedan.-reče magarac, koji se tu slučajno zadesio, konju.

-Samo vas slušam i kontam da bi bilo bolje da mi se iznapasete muda, nego što galamite kao neke ćurke.- reče im vo.

Taman ćurke htedoše nešto da kažu, ali ih prekide krava:

-Vole, što se tiče muda, to ću ja srediti. A vi ostali, kakav je to način? Sram vas bilo. Ponašate se kao ljudi.

Razgovaraju dva vrapca. Razgovaraju, razgovaraju, drve, ma kao neke dve babe na pijaci. I toliko su se zapričali da nisu primetili mačku koja ih je pojela.

Ovu priču sam pročitao u vrabačkoj čitanci za peti razred, pod naslovom Tužna Priča. Istu priču sam našao u nedeljniku Naša Mačka, pod naslovom Srećan Kraj.

5 stvari. CK i ZK, moji blog prijatelji. E ovako. U celom tom pisaniju čitam kako ljudi iskreno pišu o stvarima koje niko o njima ne zna. Neko je spasio kita koji se nasukao, neko je pomogao gladnoj deci Afrike da se najedu, neko je...

Zbog CK i ZK ću napisati 5 mojih loših stvari. I zbog jedne devojčice sa bloga, koja smatra da sam prepun loših osobina. To je zatražila u PM-u.

Ali prvo, zbog čega mi je nedostajao blog sve ovo vreme.

Zbog Adriana koji je zao kao Meca Dobrić, zbog Natuljice, predivne cure koja bi dobrotom zasenila Mece Dobriće, zbog Fjodorove koju jednostavno volim, i zbog CK koju nikada nisam upoznao, ali za koju sam siguran da je neodoljiva bar koliko i ZK.

-Pre 5 godina, kada su svi gosti otišli, sam se skoro potukao sa rođenim bratom. Sveti Jovan. Slava. Da nije bilo moje i njegove žene, pobili bi se. Majka se probudila i rešila stvar. To se nikada ranije nije desilo, niti će se desiti. Velika sramota i sigurno prvo mesto na listi.

-Naselje, NS, Slobino vreme. Prijatelj traži pomoć jer su ga pretukli pedesetogodišnjaci koji u desnom džepu trenerke nose pištolj, u levom nož, a umesto pancira nose deset zlatnih lanaca. Mene u tom trenutku, pred tuču, stomak neizdrživo boli. Iz straha. Nadam se, a ne mogu garantovati, da me stomak nikada više neće toliko boleti. Sramota me je kada se setim kakva sam bio pička.

-Srednja škola, ZR, gimnazija. Secirali smo žabu, ni krivu ni dužnu. Žao mi je što će me vegeterijanci zamrzeti, ali mogao bih zaklati životinju koju ću pojesti. Bez obzira što to nikada nisam uradio do sad. Kurvu iz biologije sam mrzeo, ali sam opet sekao živu žabu po njenoj zapovesti. To danas nikada ne bih uradio, jer je besmisleno. Sramota me je zbog toga. Da sam bio ljudina u srednjoj, pobunio bih se.

-14 godina. Prvo pijanstvo. Skinuo sam se go pred devojkom koja mi se dopadala, i pred njenom sestrom, na ulici. Ovaj detalj, kao i pod brojem 5 se graniči između sramote i ponosa. Odnosi sa njenom, tri godine starijom sestrom, su me inspirisali u srednjoškolskim pričama uz vutru i pivo. Sa spomenutom curom, mlađom sestrom, nikada nisam spavao. Dovoljno za sramotu.

-Majka me je uvek vodila u prodavnicu jer nije imao ko da me čuva. Do šeste godine sam navijao za Zvezdu. Moj otac i svi moji stričevi imaju mušku decu. Valjda zbog toga je moja majka insistirala na dugoj kosi. I moj petogodišnji bratić ima dugu kosu. Slučajnost? Kurac. E sad, majka me je ostavljala u prodavnici trgovcu po imenu Voja. I na Vojino pitanje za koga navijam, ja odgovaram, za Zvezdu. Tako lepa dugokosa devojčica i treba da navija za Zvezdu, kaže Voja. Ja nisam devojčica, ja sam dečak, kažem ja. Pa dečaci navijaju za Partizan, a devojčice za Zvezdu, kaže Voja. Otišao sam kući sa poklonjenom Partizanovom zastavom i postao Partizanovac. Da se razumemo, to je dečija ljubav, i stvarno mislim da se 8. mart čestita ženama, a ne Zvezdašima. Lično, znam mnogo Zvezdaša koji kidaju meso i koji nemaju ništa ženstveno. Znao sam da ću napisati petu stavku dok sam pisao četvrtu. U njoj sam baš uživao. I da, nedostajali ste mi vi sa desne strane!

Kasandra nije ništa sumnjala i bezbrižno se pripremala za predstojeći koncert. Namazala je usta i bradavice na grudima karminom, popila jaje, pomazila foku, kućnog ljubimca porodice Gandi, po glavi, pogledala crteže najmlađeg bratića, pohvalila ih i uputila se ka lokalnom igralištu gde je koncert uskoro trebao da počne.

-Šta ona Gadnijeva glupača radi na bini? I što je svi tako pažljivo slušaju? Čak i zeca drži za uši.- reče Kasandra u sebi.

E ovo za zeca zaslužuje objašnjenje. U plemenu je bio običaj, da ukoliko želiš nešto važno da kažeš i zahtevaš apsolutnu tišinu, nađeš neko uzvišenje, glasno zazviždiš, uhvatiš zeca za uši i podigneš ga visoko. Svako prestaje da priča i poklanja bezrezervnu pažnju govorniku. Ako masa zaključi da govornik lupa gluposti i da je bez razloga tražio «zečiju tišinu», zecu se seku uši i prišivaju za govornikove. Tu sramotu nosi do kraja života, a pažnju plemena sledeći put može zadobiti samo ako zeca zameni lavom, što još niko nije učinio. Valjda vam je sada jasno koliko je Šeron rizikovala.

Kasandri se krv ledila u žilama dok je slušala izlaganje vršnjakinje, manjim delom zato što je znala da je Šeron u pravu, a većim delom zbog reakcije mase, koja je, doduše tupavo, klimala glavama i klicala u znak podrške govornici. Nadu da neće biti raskrinkana su joj probudili otac i deset stričeva, koji su uz još desetak tradicionalista, naoružanih vilama, krenuli da spuste Šeron sa bine. Nacionale je stala ispred njih, kao i svaka baba koja voli unuku, želeći da je zaštiti. Kasandrin otac, van sebe od besa, pogodi Nacionale vilama u međunožje. Na početku priče je opisano koliko je pleme poštovalo vaginu dotične babe. Razularena masa je krenula ka napadačima i odsekla im glave.

Ceo događaj je ličio na 5. oktobar, samo što je ovde bio i zanemarujući broj mrtvih. Sva dobra porodice Gandi su nacionalizovana. Na saboru plemena je odlučeno da se dan prevrata nazove « Dan Napaćene Vagine» u znak sećanja na nekada rodnu babu.

Posle učestalih predavanja načitane Šeron, odlučeno je da se pleme demokratizuje i na prvim izborima je Šeron odnela ubedljivu pobedu, postavši prvi predsednik plemena.

Enciklopedizam je postala zvanična religija plemena, a enciklopediju, koja ih je oslobodila neznanja, su unapredili u svetu knjigu.

Kristalnu kuglu, kad su utvrdili da je kugla od kristala i ništa više, su bacili u pećinu gde ju je pronašao Golum.

Kasandra je kažnjena tako što se morala tucati sa svim osobama u plemenu koji su prešli trideset godina a nikada se nisu tucali i nikada nisu probali drogu, sve u sklopu akcije «Droga Je Sranje». Na njenu žalost, ili sreću, ne poznajem Kasandru baš dobro, bilo ih je podosta.

     KRAJ

PS: Pozdravljam sve blog prijatelje, pogotovo ove sa desne strane, i obaveštavam ih da ću jedno vreme biti odsutan. Razlog odsustva je fantastičan, a i odsustvo neće biti dugo, tako da nije greda. Živi bili, a ako ste glasali za DSS, SRS ili SPS, stvarno niste normalni!

Šeron Gadni, danas dvadesetogodišnjakinja koja je znala imati i mnogo manje godina, isticala se stasom, glasom, a Boga mi i pameću, i to ne samo u porodici Gadni, nego i u celom plemenu. Osobe koje su znale čitati su bile retkost u plemenu, a Šeron se isticala čak i među njima. Na plemenskom takmičenju u brzom čitanju, na kojem je učestvovalo 20 osoba, mali broj sudeći da pleme ima nekoliko desetina hiljada ljudi, Šeron je drugoplasiranog takmičara ostavila za čak 250 reči u disciplini «minut brzog čitanja».

Plemenske knjige dvadesetogodišnju curu nisu preterano zanimale. Bile su jednolične i najveći deo njih je govorio o nemogućnosti braka između krave i konje, bez obzira što bi u polnom odnosu, nesumljivo, obe životinje uživale. Već u petnaestoj godini, danas dvadesetogodišnja Šeron, je izgubila volju za čitanjem.

Pronašla ju je pre nešto manje od dva meseca na potoku kod «Dva Crna Bora», kad je išla da opere nogice (pripovedač tepa jer je Šeron ima prelepe noge i preslatka stopala). Volja se sakrila u ogromnoj knjizi na kojoj je pisalo PROSVETINA ENCIKLOPEDIJA. Čim ju je devojčurak otvorila, volja je ponovo bila slobodna, a Šeron je sadržaj knjige gutala sa većom strašću nego što Jenna radi svoj posao glumice.

I ondak...ŠOK! Naišla je na deo u knjizi gde grupa autora obrađuje sujeverje. Hladnoća, bes, jeza, i ko zna šta još, su prolazili telom mlade devojke dok je čitala o tome kako je određena grupa ljudi koristila sujeverje i neznanje da bi zajebavali ostale članove zajednice i izvlačili korist. Proroci, koji su koristili kristalne kugle, su imali svoje poglavlje. Kada ga je Šeron pročitala, počela je povraćati sve dok je pad u nesvest nije prekinuo.

-Mater im jebe Gandijevsku,- rekla je sebi-pa oni nas zajebavaju već osam generacija. Nasleđivanje jebene kugle. Mo'š misliti. Pa u našem plemenu nema žene koja rodi manje od desetoro. Naravno da će u dve generacije bar jedno biti žensko. One kurve iz porodice Gandi ni ne proriču, pametno, mogli bi se zajebati, nego su nam prodali priču da će pleme nestati ako kugla nestane. I kako, koji kurac, kugla može da se naljuti i ode. I koja to kugla jede gulaš. Kako pleme to nikada nije videlo? To one Gandijevske pizde vole gulaš i kuvaju ga svaki dan od mesa koje prilaže celo pleme. Hohoho, kugla voli pesmu. To kurve kreštave vole da pevaju i da isturaju sise pred narodom pa su nam i to poturili. Kugla voli da gleda kako se Kasandra jebe sa mladićima iz plemena. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!! Kako mi odmah nije bilo jasno da nas zajebavaju?

Pade tako Šeron opet u nesvest, ali ovaj put čvrsto rešena da doaka kurvi iz porodice Gandi.

( nastaviće se )

Kasandra je kristalnu kuglu dobila za osamnaesti rođendan od babe sa očeve strane.

Kao što se kralj nervira što kraljica rađa ženske potomke, sem u Engleskoj, pa nema ko da ga nasledi, tako se i Kasandrina baba, Ceca, nervirala što je rodila 11 sinova a nijednu kćer. Sedam generacija pre Cece je kugla u porodici Gandi, a baba Ceca je pre smrti mora predati svom punoletnom ženskom potomku. Ukoliko bi Ceca umrla pre predaje kugle, verovalo se da kugla želi da promeni porodicu staratelja i automatski je nasleđuje porodica sa najviše ženske dece. Cecu je, više od gubitka, plašilo to što bi kuglu nasledila porodica Gadni, jer je Nacionale Gadni, njena vršnjakinja i suparnica, rodila osamnaestoro ženske dece, i to za godinu i sedam meseci. Nacionale je bila izuzetno poštovana od strane svih pripadnika plemena, jer takvo cepanje pičke ne bi podnele ni neke životinje. Čak je postojala struja u plemenu koja je zahtevala da kugla odmah pređe u porodicu Gadni, tvrdeći da je ona lično oplodila Cecinu suparnicu, a Cecu proklela da rađa samo mušku decu nezadovoljna pažnjom od strane Gandijevih. Jebiga, nije loše imati ni jedanaest sinova, pogotovo kada je fajt na vidiku, i oni su uz pomoć tradicionalista sačuvali kuglu u porodici, usput porazbijajući nekoliko noseva. Kada je Cecin jedanaesti sin, posle osam sinova dobio kćer, Kasandru, strasti su se smirile, a Ceci je ostala samo ta briga da ne zaboravi disati narednih osamnaest godina. Za Kasandrin osamnaesti rođendan je baba Ceca vrištala više nego za onih jedanaest porođaja zajedno. Od silne sreće i uzbuđenja, umrla je sat vremena posle isteka roka, bekeljeći se i pokazujući šipak Gadnijevima. Plemenski vrač je konstatovao smrt od sreće, zanemarujući 9,8 promila alkohola u krvi pokojnice.

Žena koja nosi kuglu je izuzetno poštovana u plemenu. Nije ona vladar plemena, ali je toliko popularna da je vladar postavi na centralni trg da peva za novu godinu i svi dođu da je slušaju. Nekada peva i kada nije nova godina, a to radi na plemenskom igralištu. I tada bude veliki broj obožavatelja, a pogotovo dece koja je mnogo vole i imitiraju. Znala je to Kasandra, čitav život je Ceca za to pripremala. Nije mogla da dočeka da je predstave plemenu i da zapeva pokazujući svoje velike grudi.

Čuvati kuglu je zadovoljstvo, ali i velika obaveza. Postoji verovanje da bi nestanak kugle značio i nestanak plemena. Za postojanje kugle spoljašnji svet nije znao, jer svaki član plemena je znao važnost očuvanja tajne, a pošteno pišući, nisu se ni mešali sa spoljašnjim svetom. Najveći Kasandrin zadatak je da pazi da se kugla ne naljuti i ode. To je jedna razmažena kugla i mora joj se stalno udovoljavati. Pored svakodnevne pesme, Kasandra je svaki dan kuvala gulaš jer to jelo kugla bukvalno obožava. Takođe, Kasandra je morala imati svakodnevne seksualne odnose. Naravno, ne sa kuglom već sa nekim mladićem iz plemena. Kugla je samo volela da gleda.

I ondak, jednog dana, pleme su opet zahvatili nemiri. Ko bi drugi bio krivac za nemire nego Gadnijevi. I to ona kurva, kako ju je Kasandra zvala, njena vršnjakinja Šeron.

( nastaviće se )

Voz je odlična stvar. Odlučio sam da više nikada neću davati kondukteru 100 dinara kada regularna karta košta 180. Vikendom je popust pa je karta 125. Relacija NS – BG. Jebiga, da svi kupuju karte možda bi vozovi češće išli. Železnica nam je bedna, ali je i dalje najbolje prevozno sredstvo. Možeš da piješ, da protegneš noge, da zapališ cigaretu, jedeš... Postoji wc, tako da možeš da konzumiraš i pivo. Cena karte je smešna. Od sada postajem uzoran građanin. Živela železnica i dignimo je na noge.

Proleće, u januaru, u Beogradu, je odlično. Mnogo lep grad. Imao sam utisak, da li zbog toga što sam ja raspoložen, da su ljudi do jaja. Smeju se, oskudno obučene ribice koketiraju, panduri pišu kazne saosećajući sa nepažljivim vozačima, parovi samo što se ne tucaju po ulici,... U gradskom saobraćaju je moja cura ustupila mesto starijem gospodinu. Čiča se toliko zahvaljivao i govorio kako smo zlatni, da sam ubeđen da bi nas častio ručkom da mu je penzija veća. Ima finog sveta. Šteta je što jedna budala poseče šumu koju je pošumilo sto ljudi.

Elem, menjajući destinacije u ovim prazničnim danima, shvatio sam da ima mnogo dobrog i zanimljivog sveta. Ipak, najbolje se osećam sa mojim Novosadistima, prijateljima bez kojih bi crkao. Jebiga, trebao sam ranije napuštati zemlju, sada je već kasno i konačno sam siguran da ne bih mogao živeti u drugoj zemlji. Nije ovde loše, još kada bi SPO, DS i LDP formirali vladu posle 21. januara, ali dobro. Ako ne bude tako, pićemo Nektar antistres umesto starog dobrog piva.

Vedrije teme. Sinoć se Travar i ja odvaljujemo od opojnih sredstava i stiže mi sms poruka sa nepoznatog broja:

-Na lokaciji između Lipara i Engleske, uhapšen je zloglasni kriminalac Nebojša Stalone. U džepu su mu našli električni paprikaš i šarafe za fazana. Zamislite...

Pročitam poruku Travaru, upitah ga da li zna ko je autor, on potvrdno klimnu glavom i poče se smejati. Memorisah broj našeg velikog prijatelja i pozvah ga:

-Zdravo Gorza, barabo. Zar nisi u Italiji? Kada si došao. Gde si sad?

-U Somboru sam.-reče on smejući se,- šta se radi Dare? Sutra dolazim u NS. Da li možeš da odvojiš jedno 4 sata na prijatelja. Toliko ću se zadržati u gradu pa palim nazad u SO.

-Mogu da odvojim i 4 dana ako treba.

Gorza je jedan od najtalentovanijih ljudi na svetu. Dane, kada smo zajedno svirali, zajebavali se i živeli kao po nekom nenormalnom filmu, nikada neću zaboraviti. Travar, Pegla, Gorza, Žuća, sestre, Bosanac i ja smo nebrojeno puta plakali od smeha. Kada bi pričali ljudima šta nam se sve događalo, ne bi nam verovali. Govorili bi da preuveličavamo.

E danas su Žuća i Gorza došli kod mene. Pegla je već bio u stanu a Travar se pojavio za pola sata. Falio je samo Bosanac da muško društvo bude kompletno. Gorza i ja smo svirali gitare pola sata, da bi nas Žućo prekinuo rekavši nam da se vučemo u kurac. Bićemo zajedno samo 4 sata a mi sad trošimo vreme separatisanjem. E ondak smo se navarili kao varioci koji puno vare, popili 4 litre koka kole i malo se kockali.

Tek sada kontam sa kakvim se ljudima družim. Jebote, isti smo. Kao preslikani. Oni su toliko uticali na moj život da je to nemerljivo. Cura mi je pre neki dan rekla da sam najveći optimista na svetu. To nije tačno. Ne verujem da bi na takmičenju iz optimizma tukao moje prijatelje. Ljudi filozofiraju o smislu života. Nama je smisao života da budemo srećni. Ako je moguće, a na žalost nije, stalno. Pa dobro, ako ne može stalno, ondak bar 360 dana u godini.

Sudeći po komentarima i privatnim porukama koje dobijam,  skontao sam da žene prate moju stranicu, odprilike jedan muškarac na deset žena, ali imam neodoljivu želju da prokomentarišem pisanja na blogu. Na blogu, kao i u dnevnoj štampi, možeš svašta pročitati, pa i to da Caniggia (neću pisati pravilno samo ono u šta nisam siguran, a i to nije sigurno) nije bio vanserijski igrač. Jebote!!!

Žene, znam da vas ovo ne zanima, ali Claudio Paul Caniggia je bio baš opak igrač. Neću ga porediti sa Maradonom, ali sa Maradonom se niko ne poredi. Ne mislim da mu je plus to što ga je Maradona smatrao za najboljeg prijatelja, a da ne zna igrati fudbal, ne bi Maradona imao takvo mišljenje o njemu. I to što je Maradona izjavio da mu Božija ruka nije donela toliko radosti kao pas koji je prosledio Claudiu, a ovaj savladao Taffarela i izbacio favorizovani Brasil, da bi mu kasnije omogućio da i pored promašenog penala prođe malu Jugoslaviju sa fenomenalnim Stojkovićem, nije toliko bitno. Bitno je to što je sam Caniggia pokazao kakva je veličina.

Partizanovac sam, ali ne od onih debila koji navijaju protiv Zvezde kad ne igra u Srbiji. Sport nije umro, a najbolji pokazatelj je to što volim Gurovića kad poentira protiv Cibone. Dotični Milan mi je najomraženiji lik kad igra protiv Partizana i nije mi žao kad mu vređaju ženu. Ali hladne glave ću uvek reći da je najbolje krilo u Evropi. Namerno kombinujem fudbal i košarku, jer nije samo fudbal sport. Čemu sad sve ovo kad pričamo o Caniggi?. Gurović je igrao i za Partizan i za Zvezdu. Kao i Milko Đurovski. Kao i Caniggia. E sad, Caniggia nije igrao u Beogradu. Ali igrati za River Plate i Boca Juniors je u Argentini gore nego obući crveno beli dres posle crno belog. Kod Milka je, doduše, bilo obrnuto.

Ako obučeš dres ljutog rivala, moraš da budeš vanserijski dobar ili si najebao. Ako ti kliču i kunu se u tebe, ne može ti nijedan gay reći da si loš u struci koju si odabrao. A baš je to slučaj kod spomenute trojice. Ima još takvih igrača, ali da ne davim.

Siniša Mihajlović iz Zvezde prelazi u Italiju. Žena traži stan po Đenovi i taman kad su se privikli, prelaze u Rim. Čovek potpisuje za Romu, a u Tempu izlaze dve dvolisnice o tom klubu. To je bio prvi inostrani klub na koji sam se navukao, počinjem ga pratiti i navijati za njega. Naravno, kad ne igra protiv Srba, ipak sam ja seljak. Volim svoje dvorište. Caniggia je iz Atalante prešao u Romu. Igrao je i za Benficu, pazi sad, Dundee, i na kraju završio u Glasgow Rangersu. Zašto pazi sad?

Ko god prati fudbal zna koliku vrednost ima Roma, Benfica i Rangers, ali kakav kurac Dundee?

Caniggia je bio u zabludi. Konzumirao je kokain, a to je zabranjeno. Neki su mu to zamerali. Ja naravno nisam. U jebenom sportu, za neupućene, ukoliko poduvaš bezazlenu vutru a imaš testiranje na doping u roku od 6 meseci, bivaš kažnjen. To što igračima Juventusa daju inekcije posle kojih bik može da izjebe 300 krava odjednom nije bitno. A vutra je bitna. Jebiga, takva su pravila. I onda naš Claudio Paul Caniggia izjavi da nije narkoman, jer, citiraću ga:

-Ako je kokain droga ja sam narkoman.- i sjebu ga totalno, jer to se ne priča, pogotovo ako si uhvaćen. Kazne ga i provede mnogo, mnogo dana bez treninga.

Vrati se vrhunskom sportu i potpiše za Dundee. Toliko dobro odigra da ga kupi tadašnji šampion Rangers. Kako je igrao u Rangersu govori i to da je proglašen za igrača kluba od strane navijača.

Čovek se posle toliko pauze vrati, sa mnogo godina na leđima, sa gubitkom snage i brzine, i opet postane veličina. I onda neki doktor fudbala kaže da Claudio Paul Caniggia nije fudbalske veličina.

Jeeeeeeeebote!!!

Sloboda. Toga u Dvorovima ima na pretek i zato sam ja jedan od srećnijih pasa na svetu. Nisam lutalica. Nisam na lancu. Savršeno. Ne znam kako bih vam ovo objasnio. Kao kad vi kažete da radite posao koji volite. A ovo je još bolje, jer ja nemam nikakve obaveze. U dvorište ulazim kad mi se prohte i iz njega izlazim isto tako. Hranu mi ostavljaju uvek na istom mestu. Mi psi jedemo jednom dnevno, ali ja se nekada omrsim i po pet puta. Nije zdravo, ali ko ga jebe. Jednom se živi.

Ima jedan pekinezer u komšiluku koji se ne druži sa nama. Ne da mu gazdarica, jedna debela, brkata baba, koja ga hrani kobasicama i raznim drugim đakonijama. Imaju čak i po zlatnu mašnu na glavi. Da, da. I pekinezer i baba. E zbog tih kobasica je ta pička od psa toliko uobražena da vam ja to ne mogu opisati. Jebale ga kobasice. Ja kobasice jedem samo kad ih ukradem. I nisu nešto. Uf! Rekao mi je Darkić da ne serem. Ok, kobaje su do jaja, ali ne bih živeo sa onom babom ni za sve kobaje ovoga sveta. Ozbiljno.

Pa, psi moji, kakav je to život? Oni dobermani žive u boksovima od 2 metra kvadratna, šetaju ih na uzici, vodaju ih po nekim izložbama, dresiraju ih,... Jebeš onda to što te hrane biftecima. Često se sažalim na njih i teši me samo to što ti psi i ne znaju za bolje. Rođeni su u takvom okruženju. Ja bih posle mesec dana takvog života crkao.

Volim, za razliku od ljudi, da pričam sa kujama posle seksa. U svom tom maženju i lizanju nalazimo vremena i za priču o smislu života. Da moram da biram, pre bih bio lutalica u velikom gradu nego kućni pas. O tome da sam na lancu neću ni da mislim. To je užas. Pričao sam sa psima koji prate Cigane. Oni kažu da taj život nije loš i ja im verujem. To su sposobni psi, duhoviti su i opasni ako ih neko nagazi. Sa žaljenjem moram da napomenem i to da su veliki zavodnici. Sve i jednu kučku iz ulice su overili, ali mi psi nismo ljubomorni kao ljudi. Malo te pecne, shvatiš da nije sneg da se istopi i nastaviš dalje. Ako ništa drugo, naučili su ih raznim, meni do tada, nepoznatim perverzijama.

Ne nosim nakit, to jest ogrlicu. To mi je najveće sranje na svetu i nikada neću shvatiti zašto ljudi leti ne hodaju goli. Jasno mi je da vam je zimi hladno. Darkić mi je rekao da bi ljudi išli goli kad bi im penisi bili iste veličine, kod muškaraca naravno, i kada bi sve žene imale iste obline. Ovako je ljubomora učinila svoje. On kaže i da je Adam prvi put stavio list kada je video veličinu konja, a da se Eva zastidela posle susreta sa kravom. Meni to nije jasno. Darkićev penis je enormno veći od mog, ali meni ne pada na pamet da se pokrivam. Ma, vi ljudi niste normalni.

Šta sam još hteo? Znam! Lako padate u neke tuge i letargije. To se dešava i psima koji se vežu za gazdu zbog hrane i pića. Kada gazda ode sa ovoga sveta, oni su toliko bespomoćni da se dešava čak i to da umiru od tuge za gazdom. Ma kakvim kurac gazdom. To oni tuguju za sobom. Darkić se jednom posvađao sa curom i baš je bio sjeban. Čuli smo se telefonom i pričao mi je kako je tužan, kako je možda prenaglio, kako mu nedostaje njena ljubav,... Pitao sam ga šta mu to nedostaje, a on reče da su to milovanja, poljupci, seks, zajedničke večere, njihova klupa i tako ta sranja. Rekao sam mu da bih ja odvojio nekoliko kuja. Sa jednom bi večerao, sa drugom sedeo na klupi, treću bi maltretirao, sa četvrtom bih bio nežan i služio joj. Tada on odvali kako nije bitan on, već ona i njihova ljubav, kako pravo voliš kada voliš nekoga više od sebe i kako bi on voleo da ona bude srećna a ne on. Divljeg mi Afričkog psa, ne mogu vam opisati kako je lupetao. Rekao sam mu da samo on mene posluša i da će sve biti u redu. Javio mi se za sedam dana veseo kao Beki Bekić. Čak se i izvinjavao što me je maltretirao nazoviproblemom i obećao da nikada više neće izgubiti Ljubav, Veru i Nadu.

To je ono što i mene pokreće. Psi što prate čerge su me tome naučili. Kada pas ima LJ, V i N, nema straha. A strah je najgora mana od svih. Neki psi, kao što su terijeri, nemaju ni zrno straha. Terijer će napasti medveda. To je već ludost i nema veze sa hrabrošću. Mudri čergarski pas nam je to jednom objasnio:

- To što terijeri rade je nerazumno. Ako te medved napadne poslednje što ti treba je da se uplašiš. Predposlednje je to da ga napadneš. Treba se povući bez imalo straha i svu koncetraciju iskoristiti na to da se ne sapleteš. Ako je i pored svega toga brži od tebe, ujedaj i grebi koliko možeš i bez imalo straha napusti ovaj svet, siguran u to da ćeš se vratiti kao Vuk!

Zamolio sam Kikija, da zbog nove godine i dešavanja vezanih za nju, kasnije ispišem njegovu životnu priču. Dobar kakav jeste, pristao je.

Ovako. Idemo redom. Za dan dočeka sam odlučio da prekinem vezu sa curom. Ne voli me, ili ako me voli ne zna to da pokaže, a ja mnogo ne volem kad me ne vole. Čvrsto sam odlučio da ovo bude najsebičniji januar u mom životu. Role i ja smo sačekali da se stan isprazni, svečano sam obećao curi, njenim drugaricama i mojim drugarima da Role i ja odmah za njima dolazim na trg; i od tada se nismo ni čuli ni videli. Moj prijatelj i ja smo otišli na žurku kod moje prijateljice, tako da trg nisam ni video. Sad bivša devojka misli da sam najgora osoba na svetu, ali tako i treba kad ljudi raskidaju. Za koji mesec ćemo sedeti i piti pivo opisujući nove veze.

Elem, jedna od pijanijih noći u mom životu i nezaobilazna amnezija. Kad sam se probudio, otvorio sam frižider i veselo zametio 4 lav premiuma u limenci. Strpao sam tri u jaknu, jedno odmah otvorio i krenuo kod prijatelja. Šetao sam ulicom, i čestitao ljudima novu godinu. Da li zbog limenke ili krvavih očiju, ljudi nisu bili preterano oduševljeni. Pre bih rekao uplašeni. Ma, ko im jebe mater. Veru u ljubav su mi vratile dve devojke na stanici koje su mi veselo uzvratile pozdrav i povele razgovor. Šteta je što sam čekao trojku, a one otišle devetkom. Mnogo prijatne cure. I onda u busu šok. Prijatni šok. Tip od nekih 50 godina, otvara torbu, vadi Jelen u plastici i nazdravlja mi. Povede se neka neobavezna priča i skontamo da izlazimo na istoj stanici, kod lutrije. Ja krenuo u Gagarinovu, a on na posao. Radi na železničkoj stanici. Seli smo na bulevarsku klupu, pili pivo, zajebavali se i bacali petarde. Lik je kralj, u torbi je imao punu kesu petardi, i to raznih vrsta. Neke male crvene, one klasične zelene i neke velike crvene koje gruvaju kao bombe. Naravno da se morao pojaviti neki pametni penzioner sa rečenicom:

«Nema te pametnija posla, pizda vam materina.»

Kakav mudar čovek. I kako nam je samo odbrusio. Jebote, meni je takvih ljudi žao. Posle 10 Acinih poziva u kojima me pita što toliko kasnim, a ja mu odgovaram da sam sreo druga iz osnovne, i posle 10 poziva Miloševih, tako se zove lik, kolega, pozdravili smo se i svako ode svojim putem.

Kod Ace i Roleta smo se ekspresno rasturili, da bi predveče otišli kod mene gde smo nastavili sa cugom. Ubrzo su stigli i Tegla sa prijateljem Jovanom kojeg sam sinoć prvi put video i upoznao. Pre polaska u grad smo imali taman toliko vremena da zaključimo da sam ja poreklom Kelt, jer da nisam ne bi mi se toliko dopala pesma «Star of The County Down»  u izvedbi Vana Morrisona. Pet pijanih drugara uđe u auto i uputi se u potragu za ribama. Vaš drugar Dare je seo na mesto suvozača. I onda,..., nesvest. Doduše kratkotrajna. Bio sam tri puta u nesvesti u mom lepom životu. Jednom zahvaljujući ljubaznim momcima iz BG koji su me tamo poslali, jednom zahvaljujući mojim Banaćanima i sinoć. Kad sam došao sebi, shvatio sam da sam razbio šoferku glavom. Staklo je puklo, a glava, hvala Bogu, nije. Niko u autu nije nastradao sem samog auto koji se zgužvao kao neka pička. Koliko god bilo nejasno zašto se Jovan zakucao u kapiju Petrovaradinske tvrđave, toliko je dobro što se zabio u nju a ne u neki drugi auto. Da smo nekoga povredili, ne bih ja sad bio raspoložen. Gurnuli smo auto sa puta i veselo nastavili peške prema gradu. Role me je ljubazno pitao da li da me odvede lekaru, pošto je šoferka impresivno izgledala sa otiskom moje glave na njoj. Srećom, nije bilo potrebe.

Stigli smo u neki novootvoreni klub gde sam čestitao novu mom prijatelju Vanji i jednoj jako lepoj Maji. Sa zadovoljstvom sam primetio da je Tegla već prišao nekim curama. Pridružio sam mu se i ostatak večeri proveo sa jako finom dvadesetpetogodišnjom curom. Rekla mi je da sam slatkorečiv. Ha, pa ja sam uvek slatkorečiv kad se zaljubim.

SREĆNA NOVA I SVE NAJBOLJE ŽELIM SVIM DOBRIM I VESELIM LJUDIMA!!!