dare

Juče mi je neka budala u toku razgovora prosula desetak poslovica. Shvatio sam da su te narodne umotvorine toliko sranje da ih moram prokomentarisati.

KO DRUGOME JAMU KOPA SAM U NJU PADA. Mnogo glupavo. Taj što kopa jamu, ako nije totalni idiot, zna gde je kopao rupu i naravno da će to mesto zaobilaziti u širokom luku. E sad, jasno je meni da se tu ne misli na građevinske radove već na razne spletke. Kad smo kod spletki, istorija nam govori da oni što spletkare ne upadaju u rupe već napreduju brzinom svetlosti. To što imaju manje morala od afričkog divljeg psa je sasvim nova tema. Ali, u rupe ne upadaju.

KO RANO RANI DVE SREĆE GRABI. Nebuloza. Da bih uranio moram ranije da legnem. Šta ako moja sreća, u vidu leponoge žene, čeka u dva sata posle ponoći da je zgrabim, a ja spavam čekajući jutro da uranim. Ako je autor poslovice mislio da nije dobro kasniti, trebao je to i da napiše. Sa tim se u potpunosti slažem.

TRI PUTA MERI, JEDNOM SECI. Pilo bi vodu da imaš sve vreme ovoga sveta. Pre desetak dana smo pomagali pedesetogodišnjem komšiji da se iseli. Jebote, taj je radio seminarski pre svakog komada nameštaja koji smo iznosili kroz vrata. «Ti ćeš uhvatiti sa ove strane, a ti sa ove. Kad dođete do vrata, zarotiraćete trosed. Ustvari, sačekajte. Možda bi bilo bolje ovako?...» Jebi se stari! Sreća što se iseljavaš. Tri sata smo izgubili a nije nas ni pivom ponudio već onim gaziranim sokovima što imaju ukus Fairya.

KAD PORASTEŠ, SAMO ĆE TI SE KAZATI. Ovo koriste idioti koji ne znaju odgovor na postavljeno pitanje.

BATINA JE IZ RAJA IZAŠLA. To što su njemu roditelji gurali batinu u analni otvor pa se njemu svidelo, ne znači da su batinu anđeli doneli. E sad baja voli jake dečake a mrzi devojčice i smatra da ima pravo da ih dira batinom.

BOJ NE BIJE ORUŽIJE VEĆ SRCE U JUNAKA. Ne mogu da zamislim koliko je srce Zvezdan imao kad je pogodio Kizu u dvorištu Vlade Srbije. Garantujem da onaj snajper nema nikakve veze sa tim pogotkom. Ili oni đavoli što upadnu u školu i pobiju decu i nastavnike. Ili oni grudati kauboji što pobiše one pičke Indijance. Koliko je samo srce imao topdžija koji je zaustavio napad pernate živine bez srca koji su mahali tomahavcima. Hokahej!

Sad idu moje omiljene umotvorine novijeg datuma vezane za ljubav.

NAJBOLJA JE SUPA OD MATORE KOKE. Reče lik koji je tucao dve ribe u životu. Velikoslovna rečenice možda ima veze sa supom, mada ja ne volim masnu supu, ali sa ženama sigurno nema. Kad cura napuni dvadeset nije više tinejdžerka i ravnopravno ulazi u trku. Da se razumemo, ne smatram da je u prednosti u odnosu na bilo koju do 45, samo je ravnopravna. Jebote, možeš naići na čednu od 40 i na zver od 20. Trebalo bi preformulisati. Najbolja je supa od koke koja nije čedna i sramežljiva, i koja voli iste stvari (ako to možemo nazvati stvarima) kao ja.

NAJLEPŠA JE PODGREJANA SARMA. I ovo možda ima veze sa sarmom, ali sa ljubavi sigurno ne. Raskine tip sa ribom, napriča svašta o njoj i ona o njemu, neće ih niko, oni skontaju kako veza i nije bila loša, vrate se jedno drugom i odvale čuvenu rečenicu o sarmi i podgrevanju.

BEZ STARCA NEMA UDARCA. Završiću sa ovom umotvorinom. Kipi mi supa od matore koke.

Postao sam kao Rodni, Delov brat, palim se na devojke u uniformi. Mada sam ovu moju video u raznoj odeći, i bez odeće, ali nikad u uniformi. Moraću je posetiti na poslu.

Jutros sam osetio fantastičan poriv za bavljenje sportom, obukao sam omiljenu trenerku i žuti šuškavac i otišao na Petrovaradin da trčim uz i niz stepenice drage nam tvrđave. Posle tri sata sam shvatio da to nema nikakvog smisla jer nisam osećao umor. Prešao sam na Bačku stranu, seo na kej i stao dumati kako da se istrošim. Pala mi je na pamet luda ali nenormalna ideja.

Odlučio sam da zamenim dva mosta. «Varadinsku Dugu» ili «Boška Peroševića» sa «Mostom Slobode». Dočekavši minut, kad su oba mosta bila bez saobraćaja, izvršio sam zamenu. Kupio sam limenku piva u jednoj radnji na «Dunavskom Keju» i posmatrao kako će ljudi reagovati. Ništa?! Jebote, ništa! Niko nije zaustavio automobil. Nijedan biciklista nije zakočio da se prekrsti. Svi su kao roboti prelazili i jedan i drugi most. Neverovatno, rekoh sebi i odlučih da podrobnije ispitam stvar. Prerušio sam se u ženu i prišao patrolnim kolima drage nam policije. Koristeći fazone koje koristi Duško Dugouško kad želi da zajebe Elmera Daveža, došao sam do policijske uniforme i policijskog vozila. Pežo 307, plavo bele boje, sam odvezao do Kameničke strane sa željom da zaustavljam vozače radi saslušanja. Dobar auto. To sam skontao ukrštajući pogled sa oficirom Vojske Srbije koji se vozio u pincgaueru. Sigurno mu je smetalo što je njegov pinc rođen šesdesetih godina prošlog veka. Ustvari, ko ga jebe. Ova zemlja nema para ni za zdravstvo. Za policiju, hvala Bogu, ima. Došavši do Kameničkog parka počeh zaustavljati vozila. Na pitanje da li su primetili nešto neobično, svi su kao telad odmahivali glavom i gurali mi pod nos isprave. Videvši da nema 'leba, ušao sam u auto sa radio stanicom, bez radio prijemnika ili bilo koje druge sprave što emituje muziku, i odvezao se do Petrovaradina. Tamo ista stvar. Taman kad sam hteo da odustanem, pojavi se sedamdesetogodišnjak na motoru marke Honda.

«Deda, primeti li ti nešto neobično?»

«Nisam ti ja deda idiote. Kad već radiš u policiji, mogao bi bar da se obriješ!»

«Znači tako! Daj isprave!»

«Jebale te isprave. Neko zamenio dva mosta , a ti mene legitimišeš.»

Od silne sreće što postoji bar jedan normalan čovek u Novom Sadu, stavih ruke na dedinu glavu i poljubih ga u čelo. Istovremeno shvatih šta znači dobiti savršen aperkat u usta. To što još uvek imam sve zube mogu da zahvalim moto rukavicama koje je deda imao na rukama. Kožne sa postavom. Da prsti ne zebu.

«Pederčino jedna. Nije ti dosta što sramotiš familiju pozivom koji si odabrao.»

Vratih mostove na mesto i pri povratku kući kupih litar jogurta, veknu hleba i tri kokošija jaja da fruštukujem.

Uhvatio sam sebe da sam nervozan. Jako se nerviram kada skontam da sam nervozan. E sad, da sam ja nervozan iz nekog pravog razloga, ukoliko postoji pravi razlog da bih bio nervozan, ondak u redu. Ne, nego skontaš da si nervozan zato što ... Kako ja sad to da objasnim?

E ovako, znate one kretene što im je dosadno? To je nešto slično. Sede kući, kosa im beli, i nerviraju se što je napolju kiša, što nema ništa na TV, što svi nešto rade sem njih, što nemaju novaca, što im je mali penis,... Pazi, za penis baš i ne mogu puno da učine, ali za sve ostalo mogu. Ako ti je dosadno uči kineski, ukoliko već znaš engleski, radi sklekove, nauči da sviraš, piši, jedi grožđe dok ti ne pozli pa ćeš ceo dan provesti u kupatilu. Nema šanse da ti bude dosadno. Tako ja sa ovom svojom nervozom. Ali, kad skontam nervozu, ona dostiže maksimum i posle vrlo malo vremena nestaje. Uvidiš razlog nervoze, eliminišeš ga i nervoza može da ga duva. Ako ne možeš odmah da ga eliminišeš, razlog naravno, dogovoriš se kad ćeš i kako ćeš i...problem rešen.

A pazi sad. Ti si super, skačeš kao vaška i išao bi na kraj sveta, ali je osoba koju voliš sjebana i nervozna. Letiš oko nje, ljubiš je, ako nije muškarac, tražiš da podeli problem sa tobom jer ti si toliko jak da ćeš taj problem pojesti za doručak. Draga osoba ti iznese problem i ti ne veruješ. Priča ti o nekom sranju koje nije videlo problema. Nije ni gladna, ni žedna, ne boli je stomak, ne priča niko ništa loše o njoj, svi su joj zdravi,...Ali, možda će biti gladna i žedna, boleće je stomak (ok, priznajem, pričam o ženama), sigurno je neko ogovara, njeni nešto loše izgledaju a virusi haraju... Ti joj kažeš da će se ti problemi rešavati kad se, i ako se, pojave. Ona ti kaže da prestaneš da vičeš na nju i počne da plače. Pazi, razumem ja taj pms, bar sam ga nijednom u životu imao, ali... Ja sam bio u vojsci. I dižem teške stvari. Krvarim na neki drugi način, doduše ne jednom mesečno.

Jebiga, početag ove sage. Iznerviram se, skontam to, nervoza dosegne maksimum i prođe. Najbolje od svega je to što ako ti jedna žena  prelije čašu, nađeš drugu ženu i počneš sa praznom čašom.

Kad prođe određeno vreme, ni jedna žena ti ne ostane u ružnom sećanju. Neka se odmah pretvorim u zeca ako imam loše mišljenje o bilo kojoj ženi sa kojom sam bio. Kako ću i imati kad su sve divne? Ali da znaju iznervirati, znaju!

Vučijaku dosadilo da ga gazda drži na lancu i prvom prilikom pobeže u divljinu. Ostale Životinje ga lepo prihvatiše, a on u znak zahvalnosti ih poduči jednoj igri koju je video kod ljudi. Žmurke.

Prvi je žmurio Zec. Znate onaj sivi sa dugačkim ušima. Iznogoud mi je rekao da ga je neka bezdušnica godinu dana kasnije pojela u saftu. Lako je izbacio iz igre skoro sve Životinje jer su pravile istu grešku. Sakrivale su se daleko od mesta polaska (nadam se da svi znate pravila žmurki), tako da ih je, kad god krenule, lako stizao zahvaljujući svojoj neverovatnoj brzini i izbacivao iz igre. Nije uspeo da pronađe samo Pritajenog Tigra i Skrivenog Zmaja. Njih dvojica su toliko ozbiljno shvatili igru da ih od tada niko nije video.

Enis je prvi počeo:

«Iskreno se nadam da će te me voleti i kad završim sa pričom. Verujem u moć oprosta. Sve je počelo od opšteg bosanskog delirijuma za fudbalom. Zahvaljujući medijima narod je pomislio da konačno imamo reprezentaciju koja može nešto da učini. Srpski živalj u BiH je i dalje vikao Srbija u srcu a Bosna na kurcu, ali mi Bošnjaci smo iskreno voleli tih 11 momaka u gaćicama i izbornika Blaža Sliškovića. U prvoj utakmici je pobeđena Malta. Teško, ali danas svi igraju dobar fudbal. Tako sam u tom trenutku mislio. Otišao sam i preko poznanika rezervisao karte za sledeću utakmicu mile mi zemlje. Očekivali smo Mađarsku. Hteli smo lepo da ih ugostimo i da ih ispratimo sa 5 golova u mreži. Koševo je bilo puno kao kad je Hasim Ferhatović Hase odlazio iz Sarajeva. Praznik fudbala, što bi rekao Pantić. I šta bi? Sahrana! Dali nam Mađari 3 gola u sred naše prestonice. Hej, Mađari! Izašao sam sa stadijuma i zazvonio mi je mobilni telefon. Dare. Spomenu ono za Turčina i kurčinu. Spomenu i da su njegovi četnici tim istim Mađarima dali 7 komada u sred Budima ili Pešte. Spomenu da ne zna tačno sa koje strane Dunava se stadion nalazi. Prekinuo sam vezu. Pored mene je prolazilo malo, slatko crno kuče. ( ovde mu glas poče neviđeno, bolje neslušano, drhtati ) I ja...sam...ga...šutnuo. Šutnuo sam malo kuče samo...sammmmo zato što sam bio nervozan. Pa kakav sam ja to čovek!!!»

«Ah, Enise!», ote se meni i Ošiju. Plakao je! Jedno pet minuta. Stao je zato što je znao da plakanjem neće moći ispraviti situaciju. Nije žena pa da plače sat vremena. Prvo sam bio jako ljut na njega zbog malog cuke. Ali kasnije sam osećao dozu zahvalnosti. Sledilo je moje ispovedanje. Znao sam da ću lakše pričati posle Enisove besede. Pa trebalo je imati muda pa pred Ošijem reći da si bez razloga udario životinju. Oši je za ljubimce imao nekoliko desetina pasa i mačaka, na stotine japanskih prepelica, vidru, foku i ko zna šta još. Pomilovao sam Enisa po glavi, postavio se u pokajnički položaj i počeo:

«Možda će ti biti lakše Enise kad čuješ moju sramotu. Radeći u crvenom krstu, bio sam zadužen za donacije. Iznenadili bi se koliko ima dobrih ljudi koji pomažu sirotinji i tako umiruju savest. Ja sam zgrešio na tom svetom mestu. Otuđio sam 1 000 000 tadašnjih DM. Zašto to uradih? Još kao mlađi, pratio sam rad velikih svetskih zvezda. Jenna Jameson, Briana Banks, Aurora Snow, Jill Kelly, Sylvia Saint, Nikki Tyler i ostale dame su mi često bile pred očima. Besomučno sam vodio ljubav po srednjem Banatu, menjao partnerke, ali to jednostavno nije bilo to. Nabrojane žene su svojim partnerima davale više ljubavi. Briana posebno. Stupio sam s'njom u kontakt, iznajmio salaš kod Žablja i proveo divnih sedam dana. Zbog tih sedam dana, desetine hiljada mališana nije dobilo novogodišnje poklone. Ubio sam Deda Mraza!!! Stid me je svaki put kad pogledam ženu u oči! Stid me je što sam izgubio srce razmišljajući manjom glavom a ne onom na ramenima.»

«Ja kad god pogledam cuku u oči preplavi me stid!», zajeca Enis. Ja sam plakao već treći minut od onih pet. Oši je prišao i zagrlio nas:

«De,de!», reče stari Japanac, «možda ste u jednom trenutku izgubili srce, ali ste ga našli i vratili u njedra. Nije sramota pasti. Sramota je ne ustati. Sramota je zaboraviti i ponoviti greh. Vi ste dobri ljudi i napraviću presedan. Naučiću i jednog i drugog. Zajedno ćete nositi tajnu Udarca Leptira!»

Obuka je trajala 48 sati neprekidno. Stari Oši nas je obučavao u Sahari. Zbog posledica po ljudske živote morali smo otići u pustaru. Naučili smo udarac bez većih posledica. Enis je polomio prst na nozi, a meni nos malo curi. Ništa strašno. I da, nemojte brinuti. Enis i ja smo odlučili da koliko god bili kivni na planetu, nikada nećemo izvesti udarac zajedno i preseći je na pola.

Veliki teret. Velika tajna. Tad sam shvatio da više od svega želim da ponesem taj teret. Ko ne bi poželeo da sazna tako veliku tajnu? Pokupio sam sav mir Tokia, duboko uzdahnuo, ustao i tiho progovorio:

«Učitelju, prenesite mi tajnu. Kunem se u svoje gitarsko znanje da će tajna u mojoj glavi i telu biti sigurna. Nadam se da ne moram govoriti da je neću zloupotrebiti. Ne bih da govorim da sam bolji kandidat od Enisa, ali on je Musliman, a vrlo dobro znate kakvi prekidi dolaze u njihove glave. Možda iskoristi tajnu da satre Izrael.»

«Kaurinska pičko! Kako tako nešto možeš govoriti. Opšte je poznato kakvom ti šljamu od naroda pripadaš!»,reče Enis u jednom dahu i unese mi se u lice. Tada sam prvi put primetio kako ima lepe zelene oči. Trebalo nam je čitavih 15 sekundi da se smirimo i prizovemo ljubav. Pao je zagrljaj i međusobno izvinjenje.

«Hvala ti veliki Obi Van Kenobi. Sad sam siguran da sam dobre kandidate izabrao. Neki drugi ljudi bi se mnogo više ponizili da saznaju Leptira. Za 95 godina nisam video brže pomirenje.»,reče Oši. Pogledom prepunog ponosa pogledah u Enisa i u njegovim već pomenutim očima videh isto. Samo da objasnim za Obi Van Kenobija. Nakata je učen čovek, ali veruje u ono sranje o Džedajima. Smatra ih pravdoljupcima i najvećim borcima ikada. Jednom sam mu hteo objasniti da je to sve fikcija i... nikad više. Skočio je na mene, počeo me daviti i samo zahvaljujući suzavac spreju koji mi se našao u džepu, uspeo sam se osloboditi tog gvozdenog stiska. Hm, nije to bio moj sprej. Kupio sam ga curi, da se odbrani od napasnika, jer su mi komšije rekle da je svake noći viđaju sa drugim u mračnom haustoru. Moja lepotica ne zna tajne istočne veštine. Zato joj je potreban suzavac. Nakatin tih ali jasan glas me prenu i lik moje čedne princeze mi se skloni s' očiju:

«Test će biti više nego jednostavan. Otvorićete srce i ispričati svoje najveće tajne zbog kojih vam stid razjeda dušu. Nemojte ni pokušati nešto da sakrijete jer znate da ću to otkriti. Primetim li da je kandidat nešto prećutao, automatski (ovu reč je Oši izvukao iz njegovog inženjerskog rečnika ) ispada.»

( nastaviće se još samo jednom )

Vratio sam se iz Japana. U glavnom gradu te divne istočne zemlje živi moj stari drugar Hidetoši Nakata. Kad kažem stari, ne grešim. Oši, kako ga ja zovem, ima 95 godina. Oši je poseban. Doktor filozofije, olimpijski pobednik, maratonac, pesnik, vajar, muzičar, glumac,... Ponekad pomislim da ne postoji oblast koju ne poznaje. Upoznao sam ga na Danima Piva u Petrovgradu i od tada smo nerazdvojni prijatelji. Naravno, ređe se viđamo. Jebiga, on živi u Tokiu a ja u Novom Sadu.

Elem, pre sedam dana sam čitao pristiglu poštu kad primetih žuti koverat sa dobro poznatim rukopisom. Sadržaj pisma mi je otkrio Nakatinu želju da ga što pre posetimo.Mi!? Da, mi. Moj prijatelj iz Sarajeva Enis, kojeg svi zovu Urac, i ja. Ja nikada nisam razumeo zašto Enisa zovu Urac, pa ga zato tako i ne zovem. Nazvao sam Mujagu i dogovorio se sa njim da se već sutra nađemo u Beogradu odakle ćemo odleteti za Tokio. Bio sam zabrinut. Zašto je Oši insistirao da odmah dođemo? Da nije bolestan? Ipak, 95 godina. Zajebane godine.

Sleteli smo u Tokio, uzeli taksi i posle duge vožnje (k'o nije bio u Tokiu, taj ne zna šta je gužva) došli na dobro poznatu adresu. Micubišijeva 7a. Dom starog i dobrog Ošija. Lepo nas je primio i uz sake počeo priču:

«Vas dvojica dobro znate da poznajem hiljade ljudi i treba da vam imponuje što sedite ovde i slušate. Ovo što ću vam reći ne smete nikome ispričati (pisanje nije spominjao). Ovako, mislim da ste već čuli legendu o udarcu leptira. Ja poznajem tajnu tog udarca.»

«UDARAC LEPTIRA!!! Kako? Možete ga izvesti? Ali...», ja i Enis smo nerazgovetno i uzbuđeno postavljali pitanja. (Za neupućene ću popuniti ovu zagradu. Za udarac leptira već dugo kolaju razne priče. Ja sam lično mislio da taj udarac i ne postoji. Oši nam je davnih dana pričao o njemu. Ako se udarac pravilno izvede, ko god da se nađe u krugu od 30 kilometara pada na mestu mrtav. Ukoliko se napravi mala greška prilikom izvođenja, svi u pomenutom prečniku dobiju zapaljenje pluća. Ukoliko mnogo pogrešiš pri izvođenju, stradaš. Ubiješ se namrtvo i naravno posle toga nemaš drugu priliku da probaš. To vam je ljudi jedan STRAŠAN udarac.)

Oši je tihim glasom nastavio zboriti:

«Polako moji učenici i pre svega prijatelji. Razočarali ste me ovom reakcijom. Samo budala vidno ispoljava emocije. Oprostiću vam i za tu reakciju ću okriviti vaše mlade godine. Samo jednom od vas smem otkriti tajnu udarca. To činim zato što se bojim da ću tajnu odneti u grob. Star sam, a tajnu udarca poznaje još samo jedan čovek u Južnoj Americi. Neki Lopez. Ali, on je rastrojen jer mu je ćerka pobegla od kuće, glumi i peva po svetu, sramoti oca pokazujući dupe. Poslao sam vernog Nakamuru da ga eliminiše. Opasno ga je ostaviti tako rastrojenog u životu. «

Upitao sam dobrog Ošija:

«Dragi prijatelju, zašto ne možeš pokazati Leptira i meni i Enisu?»

«Opasno je!!! Jako je opasno! Kad bi dva čoveka u isto vreme izvela Udarac, planeta bi se prepolovila. Ko bude saznao tajnu, mora da se zakune da je neće reći nikom do pred sam kraj života!»

(nastaviće se )

Opraštamo se od Smiljana Živkovića, čoveka koji je 60 godina hrabro kročio putevima koje je sam gradio. Smiljane, nastavićemo put tamo gde si stao.

O detinjstvu prvog čoveka naše male, ali jake, partije RLDSDCS (Reformske Lige Demokratske Stranke i Demokratskog Centra Srbije) se malo zna. Zli jezici tvrde da se stideo i odrekao svojih roditelja, a ja, kao njegov prijatelj, tvrdim da ih nije ni imao. Zbog toga Smilan nije želeo da govori o njima. Mi ćemo ga se sećati kao dobrog čoveka i rukovodioca. Trpeo je napade, kad je sa gospodinom Mijom Preletačem osnovao partiju, da je kriv za propast nekoliko desetina državnih preduzeća. Da krivica nije do njega, dokazao je već sa svojim prvim privatnim, koje je jedno od uspešnijih u zemlji.

Svestran čovek, kako bi neutešna supruga Milica kroz suze rekla dok sam izjavljivao saučešće. Tako je Mila, nije bio samo dobar već i svestran. Od komuniste do privatnog preduzeća, od seljaka do gradonačelnika, od male pljačke trafike do prvog čoveka policije, od ateiste do glavnog donatora pravoslavnih hramova,...

Hrišćanin, miran i nežan, ali je voleo rat. Naravno samo onaj odbrambeni. Šetao je po našim zapadnim zemljama i davao nesebičnu podršku našem narodu. Kleo se u Ratka i Radovana, da bi ga oni na kraju izdali. Znate i sami da je, kad smo saznali da ga ne traži Hag, govorio da se junak mora predati za dobro svog naroda. Pozivao je svoju braću begunce da skupe hrabrosti i pucaju sebi u čelo, što bi on zasigurno uradio. Eh, ali nisu svi ljudi kakav je Smiljan bio.

Mrzeo je šljam. Cigane, tj sve crne ljude, Jevreje, a najviše one fašiste Nemce koji su bezuspešno i bezdušno pokušavali da nas unište.

Navijao je za Zvezdu. Gospode, kako mi je teško da o njemu govorim u prošlom vremenu. Kako je jednom rekao, tužno je navijati za neki drugi klub. Ili kako bi Milica rekla, jebeš muškarca koji ne navija za Zvezdu.

Voleo je decu. Svoju. Onu drugu, prljavu i nevaspitanu, nije voleo. Ostavio je dvoje siročića od 35 godina da se sami staraju o imovini vrednoj nekoliko miliona evra. Tuga. Bol.

Ali, život ide dalje. Partijski drugovi i ja svečano obećavamo bezrezervnu pomoć oko raspodele imovine. Trudićemo se da partija sledi njegov put i bude jača nego ikada. Dobro bi nam došao njegov savet da li da glasamo za ustav ili ne. Ovako, predlog generalnih sekretara, Zdravka Čolića i Ivice Kralja, mora biti detaljno razmotren.

Suze mi ne dozvoljavaju da govorim dalje. Uostalom, njegova dela kazuju više od hiljade reči. Smiljane, neka ti je večna slava i hvala!

Kako sam samo mamuran. Počeo sam da volim taj osećaj.

Ljubav. Ljubav je zajebana stvar. Mislim nije zajebana ako Branko voli Miru i Mira voli Branka. Ali, ako Mira ne voli Branka već Mirka, a Mirko voli Jagodu koja sanja Branka,  ondak je ljubav zajebana stvar. Evo sad sam završio razgovor, telefonski, sa jednim dečakom koji ima kosu kao devojčica i koji me je sinoć častio 'ajnekenom i shvatio da naš zajednički prijatelj ima zajebanu ljubavnu situaciju. Ovako, on bi posedovao devojku koja  drugome melje grožđe. Bukvalno melje grožđe, prave vino. Nema jednostavnije i lepše situacije nego kad poželiš neku posedovati, a ona želi biti posednuta. Ali, pazi sad, zlica neće. Neće ona da bude posednuta. Ona hoće da diše, da slobodno trči, peva, da se sama igra sa svojim grudima, kao Džena Džejmison u onome filmu, ili, što je najgore, hoće da se neko drugi igra njom. A ne ti. Neki drugi koji se bolje igra. Jebiga, zajebano. Nemožeš joj ni zameriti. Uhvati neku lošiju, treniraj vredno, pa ako ti se ukaže prilika pokaži koliko si napredovao. I nemamo svi isti ukus. B mi kaže da sam sinoć balavio po vratu kratkokosoj devojci koja nosi naočare. Ne, on je rekao da je ćelava sa cvikama. Čekaj, što da ne. Možda je moja ženska strana tražila u njoj muškarca. Ne može on to da shvati. Nekad stvarno pomislim da nije bitno kako cura izgleda. Meni je lično potrebno da ima nešto savršeno. Pogled, na primer. Znate onaj osećaj kad vas osoba suprotnog pola pogleda. Mene od savršenog pogleda zaboli stomak. Ili, savršene grudi. Ma ne mogu da ih opišem. Mogu biti male, velike, bele, žute, crne. Nije bitno. Bitno je da te gledaju i da ti se osmehuju. Ruke, stopala, dupe,... Ma nije smak sveta ako cura ima kukasti nos. Možda ima savršene šake. Znate one dugoprste tete sa negovanim noktima i malim plavičastim venama po šaci. Ja kad vidim takvu ruku izgubim i poslednji trag čednosti zamišljajući kako se koristi istom. Ali dobro. Da se vratim onom mom prijatelju što ima situaciju. Ne mogu ga baš sasvim razumeti, jer ja volim kad me vole. Volim ja i da volim, ali volim i kad me vole. E sad, kad ja neku volem, a ona mene ne vole, ondak i ja nju manje volem. Pa još manje, pa je na kraju i ne volem. Jebiga, možda je pederski, ali je tako. Kad bi taj moj prijatelj tražio savet od mene, ja bih mu rekao da se posveti drugoj. Jer, drage moje žene, ima vas toliko dobrih da ti se u glavi zavrti. Pa nek dođe u moju ulicu i pogleda malu što radi u prodavnici. Ja sam je, za ove dve nedelje koliko ovde živim, tristo puta skinuo u glavi. Ako curi prija da za drugog melje grožđe, zaboravi je. I nemoj biti ljut! To nikako! Budi jak, budi bam bam bam, jer sve nas vidi svemirska policija.

Tući žene, ili ne?

Pre neki dan smo Tenk, moj prijatelj, i ja sedeli u kafani i ...Klasika, to je Štulić objasnio u pesmi «Pametni i knjiški ljudi», kudili svet i pričali o planovima. U tom trenutku su ušle tri cure, naručile piće, dobile ga, i sledećih 15 minuta se trudile da ne isprosipaju sadržinu čaša po sebi, jer je kod «Drvenog» stalno velika gužva. Dobra mjuza, zato. Pile su vino, kao i moj dugokosi prijatelj koji, za razliku od mene, ne stavlja ništa u kosu jer to radi i Željko Joksimović. Željko možda voli vitke cure koje imaju odlične grudi i slatka lica, tako da zbog odbojnosti prema njegovoj muzici ne mogu da radim sve suprotno. Znate svi onu priču, kad se čoban naljutio na celo selo i čvrsto odlučio da im napakosti, otišao na sred livade i...odsekao sebi kurac. Nego, hoćemo li tući žene ili ne? Ustade tenk sa stola i priđe onim curama. Prosuo im je priču da ako žele nešto popiti priđu našem stolu. Upoznašmo se i posle sat napustišmo «Drvenog».

Stari od Tenka poseduje poslovni prostor u centru grada, koji je prepun finih žestina, i tu odlazimo da se dotučemo. Baraba, naravno, nikad ne zaboravi ključ. Sve tri cure su slatke, ali dvadesetdvogodišnja Anđelka posebno. Nema dečka, studira, opuštena, smeje se samo kad joj je nešto smešno,... Izvrsna cura, jedna od onih zbog kojih ti dođe žao što već imaš jednu takvu.

03:40. Anđi zvoni telefon. Priča šapatom:

«Naravno da znam da nisam kući. Kod Bilje sam. Učile smo i rano idemo na faks. Moram da šapućem, Bilja spava. Nemoj da me zoveš.»

Prvo sam pomislio da je majka zove. Rekla je da je slobodna, da nema dečka. Ispostavi se da je to neki degenerik sa kojim je bila davnih dana i kojeg ne može da se otrese. Sve tri su u glas pričale o njemu, a pijani Tenk i ja se zgrožavali, besnili i ludeli. Zašto?

Pre tri meseca su se njih tri vraćale iz centra malog mesta na severu Bačke, kad se pojavio «baja». Počne ti tako «baja» vući Anđu za ruku, Anđa se otima, drugarice pritrčaše, a «baja» stade tući. Sve tri. Rukama i nogama. Kakav «baja» jeb'o mu ja mater! Sto puta. Ustvari, nije žena kriva. Tenk i ja smo se nesebično ponudili da ga upoznamo, na šta je Anđa rekla da su ga u tom malom mestu, njen otac i brat polomili pa se sad smirio. Ne tuče više žene, samo kad se napije uznemirava telefonom, i to sve ređe.

Elem, vi koji mislite da je rešenje ove dileme TUĆI, i vi koji volite poslovice tipa – kad ustaneš, udari ženu, jer ako ti ne znaš zašto, zna ona; kontaktirajte Tenka ili mene da odemo negde da se zezamo. Ako volite muziku, dođite na probu GM, oni isto vole tući žene, pa razmenite udarce. I da, crknite, pizda vam materina!

Nastavljajući prema centru ugledao sam «Podbaricu». To je prodavnica u kojoj smo kupovali životne namirnice, ali ja je pamtim po tome što sam u njoj prvi i jedini put prisustvovao oružanoj pljački. Devojka i ja smo kupovali vino, kad uleti neki drhtavac sa navučenom rolkom i kapom na glavi, vrišteći kao da su mu sipali drogu u heroin. Neizmenično je upirao pištolj u nas i prodavačicu, koja je otvorila kasu, a on se poslužio sadržajem iste. Brzo je napustio prodavnicu zapretivši da ga ne pratimo. Naravno, nije mi palo na pamet da budem satelit tom liku. Okrenuo sam se prema devojci i tek sam tad primetio njena tri zlatna lančića. Nas nije opljačkao. Ma nije uzeo ništa ni sa rafova. Sigurno je neki uplašeni klinac bio maskirani pljačkaš, ali nije svejedno kad ti neko vitla pištoljem ispred nosa. Prišli smo prodavačici, ženi od jedno pedesetak godina, koja je neprestano, crvena kao bulka, ridala. Ostalo je klasika. Sačekali pandure, dali izjave i čiča miča gotova priča o velikoj pljački «Podbarice».

Ušavši u Kosovsku ulicu ugledah grafit «bolje imati ćerku kurvu nego sina pandura». Diskutabilno. Ja kurve više volim od pandura, ali da moram da prelomim čime će mi se deca baviti, pobedila bi pravda i duga ruka zakona. Kosovska se skroz promenila, kao i uticaj naše vlade u južnoj pokrajini. Skoro sve kuće su nestale a na njihovom mestu stoje zgrade. Sad bih trebao da napišem da su zgrade ružne i da je srušena lepota starog Novog Sada (jebote, pa jel' starog ili novog), ali nije tako. Niti su one kuće bile preterano lepe, niti su zgrade ružne. Sa bilo kog kraja Podbare za deset minuta se stiže do Zmaj Jovine ulice, tj do centra grada. Zato se tako i gradi. Zbog lokacije, a nema nekih znamenitih i lepih kuća koje je trebalo zaštititi. Obične kuće pred raspadom. Stani, nisu sve kuće obične. U prizemlju jedne zgrade ugledam «Grafite». To je premešten lokal koji se nalazio ćošak dalje, i koji je bio stacioniran u kući. Sad «Grafiti» žive u stanu, a opšte je poznato da u stanu nema toliko posla kao u kući. Nisam ušao u lokal, a to ću sigurno učiniti u skorije vreme da uporedim. Stare «Grafite» smo voleli i često tamo odlazili. «Travar» i ja posebno. Lokal sa odličnom muzikom. U njemu je konobarisao Dr Pop iz Ateist repa, benda koji sam mnogo voleo u srednjoj školi. Zanimljiv lik. Kuma mi je rekla da je i novi lokal sasvim ok. Proverićemo.

Već sam na kraju Kosovske i tu počinje centar grada. Dobra je Podbara.

Jedna fina teta iz Kanade mi je rekla da opišem studentske dane. Mnogo lepih stvari mi se desilo na Podbari i mislim da sam dosta naučio. Čuj, mislim. 1999, za vreme bombardovanja, Bosanac me je naučio da treba otvoriti prozore da ih detonacija ne bi porazbijala. Lako je njemu da zna takve stvari kad je proveo dve godine na ratištu i gledao klanicu u Bosni, pa se sad kurči i spašava prozore. Elem, kad bih pisao o studentskim danima, više bih pisao o jednom drugom naselju. Kao što je moja prijateljica rekla novinarki lokalne televizije, koja nas je zaustavila na ulici i pitala šta je to ljubav:» Ljubav!? Ljubav je Dušana Danilovića 5!» U tu ulicu smo prešli krajem '99. Eto.

Sve u svemu, Živela Podbara I Kraljevina Srbija!!!

Opet sam na Podbari. Živeo sam ja ovde i pre sedam godina. Dve godine. Kakve dve godine! Danas sam je obišao, pa  hajdemo redom.

Prolazim ulicom Đorđa Rajkovića i ...da, da , to je ta kuća. Ustvari to su dve kuće na jednom placu. U jednoj smo živeli nas petoro, a u drugoj baba Đoka, gazdarica, kojoj sam zaboravio ime. Nadimak koji smo joj dali neću zaboraviti nikada. Kakva ekipa je živela u toj kući! Dve divne devojke sa kojima ću, siguran sam, ostati u dobrim (čuj dobrim, porodičnim) odnosima do kraja života, glupi Bosanac, dobar kao hleb i nimalo glup, lik iz Bačke koji je donosio toliko vutre u kuću da bi, da smo bili provaljeni, svi robijali po deset godina, i ja. Pored nas petoro u toj kući su 16 sati bila i moja dva brata (ha, ja sam dizel, moj drug mi je brat), koji su uzaludno plaćali kiriju nekoj drugoj babi. Jedan je trošio više trave nego što bi prosečna banatska krava mogla pojesti, a troši je i dalje. Sigurno je među prvih tri po veličini srca, a od svih poroka kojih mogu da se setim ne konzumira samo teške droge. Naučio me je igrati preferans iz kojeg ima crni pojas-sedmi dan. Drugi je jedan od retkih ljudi koji voli svirati više od mene. Svirali smo u jednom NS klubu, a Balaševića je voleo više nego što ga je Olja volela. Zbog njega sam napredovao na gitari skidajući violinske deonice onog pokojnog Mađara bez kojih bi Balaševićeve pesme bile deset puta lošije. Ne mogu da se ne nasmejem kad se setim tog repertoara. Od Jovano, Jovanke, preko Balaševića do Šarlo Akrobate, Idola (Divljan je kralj), Stonsa i Dilana, pa do jednog narodnjaka koji smo sami napravili, a koji govori o tipu koji je Cigan, al' najlepši (Ljuba, naravno). Kroz kuću je prolazilo još mnogo dragih osoba, na čelu sa našim tadašnjim ljubavnim partnerima. Mi smo imali devojke a cure momke i nikada nam se nije desilo da se menjamo, bez obzira na alkohol. Da polako završavam oko kuće, baš volim tu kuću. Ma kurac je volim, sad ja kao volim drvo, kamen i crep te kuće. Volim ljude koji su živeli tu. Mada, šta sam se sad okomio na kuću. Fina kuća, nije ružna. Dobra kuća. Pomirio sam se sa kućom, pozdravio je i ...

Jebote! «Buda» !!! Kafana, u istoj ulici, samo preko puta. Radi!!! Oko nje neke zgradetine, koje nisu bile tu, a «Buda» stoji postojano kano klisurine. Tu kafanu smo zvali kancelarija. Ukoliko nismo kući, potražiš nas u kancelariji. Hej, pa ja sam tu i grafički radio. Tu sam prvi put u životu završio partiju bilijara (osmica) iz jednog štapa, pobedivši uniformisano lice i dobivši piće za celu kafanu. Tu je Bosanac prilazio ribama skidajući gornji deo odeće. Tu su gospođe, na naše nepristojne ponude, govorile da nam mogu biti majke. Tu sam jeo najlepšu ribu u životu, na dvadesetogodišnjici mature jednog mnogo dobrog razreda koji nas je pozvao da im se pridružimo. Svih mi dabrova s' Ontarija! Buda! Ušao sam u kafanu, i mada ne pijem sam, popio vinjak za šankom.

Nastaviću ovo. Baš sam se raspisao, ali u 20:00 Partizan igra sa Cibonom. Idem do starog kraja, da bi sa prijateljima video da li je Partizan jači nego prošle godine. Biće tu i Zvezdaša ali Cibona neće imati navijače. Gledao sam Tepića nekoliko puta na Spensu i mislim da je uz povratnike Drobnjaka i Kecmana pravo pojačanje.

Ponedeljak je divan dan za mamurluk. Da ne moram da se selim baš bih ga dobro odradio. Ovako, čim završim post idem kupiti piva za prijatelje koji će mi pomoći u selidbi.

E da, neki moji prijatelji se skupili, tri puta zajedno svirali i nasnimili 5 autorskih demo snimaka. Meni se sviđa. Imaju i sajt. Pogledajte ga. www.grupa-kler.com