dare

Završio se sajam knjiga. Ljudi, koji vole sajam, su tužni jer bi voleli da sajam knjiga plovi preko cele godine. Na šta sada potrošiti novac? Glupo je kupiti knjigu kada nije sajam. Ja, na primer, nikada ne bih kupio konja van sajamske sezone. Sačekaš sajam poljoprivrede, pošto sajam konja ne postoji u nas, i kupiš konja. Ili noja. Zamisli da kupiš gumenu kurčinu a da nije sajam erotike. Ma 'ajte molim vas. Slatka moja, nemoj biti demode, budi hladna.

Šta pevate kada ste u kupatilu? Pardoniram, nisam bio određen, šta pevate dok pišate, a šta dok se tuširate? Pardon na kvadrat, što mi je Dana jedared rekla- srećo, krava piša, tvoja devojčica piški. Čekaj, stani, stop, halt... Nije mi to dovoljno da procenim da li ste bili na sajmu ili ne. Treba mi još informacija. Da li imate TV u stanu, da li ste gay, gnušate li se oralnog seksa, da li imate problema sa centrom za ravnotežu kada stojite na rukama, ko je stariji, Mirko ili Slavko, da li je Miki Diznijev lik ili lik iz velikog brata, da li Karla skida cipelu i ispod stola nogom mazi Rasima po preponama,...? Ukoliko ste na sva pitanja odgovorili pozitivno, pogotovo na ono vezano za Mirka i Slavka, vi ste Aleksandar Obrenović i niste među živima. Vaš duh sada slobodno hoda, videćete ga na putu za jug. Bili ste na sajmu, naravno. A možda i niste.

Zaboravićemo sajam knjiga, samo glupan može da pomisli da su sajam posetili samo pravi ljubitelji knjige i da su sajam posetili samo nepismeni ljudi koji su knjige birali po lepoti korica (knjige, ne hleba). Dobar je sajam. Znam ljude koji mu se iskreno raduju i zato je dobar.

Ja, lično, više volim sajam poljoprivrede. Knjige pozajmljujem, retko kupujem, kao mali sam jednu hteo i da ukradem ali je pobedilo kinder jaje, jebi ga, ima igračku. Jednom sam video knjigu van sajma. Lažem, više puta. Za to da sam video knjigu, lažem jedanput, knjigu sam video više puta. Zato je sajam poljoprivrede ostavio takav utisak na mene. Tamo sam video bika kome su muda bila veća od Pekovićevog učinka u prvom kolu Evrolige. Mnogo velika muda. I mnogo velika glava. Tako nešto možete videti samo na sajmu poljoprivrede. Nigde više. Na sajmu poljoprivrede, ne znam tačno koje godine,  sam bio sa Neškom, spalili smo koju da nam megalomanske životinje budu još smešnije (sad sam se setio maženja i poljubaca srećnog vlasnika bika i bika), pa smo posle šetnje seli da se odmorimo i popijemo pivo. Zlatopramen. Poslužila nas je Čehinja, obla kao Porše, i obavestila da se pivo ne naplaćuje. Lepe noge, ruke, a Boga mi i grudi žene, su nam donele toliko piva da su čak i žedni konji rekli dosta. Tad sam rekao Nešku:

- Prijatelju, ja ću jednog dana biti bloger i u vreme sajma knjiga ću post posvetiti jednom drugom sajmu.

- Koji ćeš sajam izabrati? – pitao me je Neško.

- Pa, sajam poloprivrede.

- A zašto baš poljoprivrede?

- Zato što smo sada na sajmu poljoprivrede.

- Na čemu smo sada?

Ona Milena, cura koja je dobila sedmicu, je ipak došla na posao u frizerski salon. Možda voli da šiša, fenira i pere kosu, a možda je došla da odseče kosu onoj koja mora da izgleda eksluzivno i da nabije Burago automobilčić u guzu onog malog što pokušava da je začikava, mada to kamere nisu zabeležile. Zašto to nije ranije uradila? Po mom mišljenju, koje se s' pravom može nazvati skromnim jer se ovih dana bavim striptizom, tj skidam se sa halucinogena, to nije ranije uradila jer nije imala na šta da se osloni. U njenom slučaju, Loto je bio fantastičan noseći stub njene kuće slobodice. Zna novac da pomogne, sazida, utopli, nahrani,... Nije sve u novcu, što pokazuje zavidan broj depresivnih bogataša, a i neki, mora da su siromašni, tvrde da čak i milioneri izvršavaju samoubistva, što uz poraznu činjenicu da je verovatnoća da vas grom udari po sred čela jednako srazmerna verovatnoći da dobijete sedmicu, dovodi do toga da se oslonac traži i na drugim mestima. Ima logike, Paja Patak deluje mnogo srećnije od Baje Patka, a svi znamo ko je bogatiji. Zašto? Ne zašto drugi put u postu pitam zašto, već zašto je to tako kod patkova? Pa zbog one patke sa smešnom mašnom, Pate Patak.

Volim da te mislim. Čim volim i mislim staviš u istu rečenicu, daleko si od Paje ili Pate, a oni su stubovi i temelji crtanih filmova. Pa zamislite da nema Paje i Pate, Mikija i Mini, Popaja i Olive, Tarzana i Džejn, Taličnog Toma i Džolija (ne pitajte, nisam ni ja verovao dok nisam pogledao dotičnu epizodu),..., sreća, sreća, radost ne bi odnosili pobedu. A to je cilj, zar ne? Moja Pata i ja još uvek mislimo da volimo i volimo da mislimo, i u tome nema ništa loše. Malo mi je bezveze što ne mogu skroz da se opustim i oslonim, ali da budem iskren, ne može ni ona. Uradili smo neke fine stvari, mislili i pazili jedno na drugo, mislićemo i pazićemo i dalje, ali... Ne može me zadržati. Ne mogu ja nju zadržati. Naravno, mislim na ekstremne situacije kao što je odlazak na neko bolje mesto (Lisabon, NY, Rim, LA,...). Ja ne bih ostao zbog nje i stvarno bih bio licemer da se ljutim što ona ide. Povela bi ona mene. I ja bih poveo nju. Ali, otišli bi sami da ne možemo da se povedemo. Tarzan i Džejn ne bi otišli odvojeno.

Lepo mi je. Rizikujem da me optuže da mislim da poznajem žene, a mnogo budala to misli, ali i njoj je lepo. Možda se situacija promeni, ali još nismo jedno drugom noseći stubovi, možda pre neke ogradice od pruća. Loto i sanjana sedmica to ne bi mogli da promene. Mi bi mogli. Trud nema nikakve veze sa tim. Samo savršeno prirodno neprirodna pojava, tj čista želja da bude tako. Obostrana, naravno. Ili trofazna, kao struja, mada sumnjam da bi iz čiste ljubavi dozvolila još jednoj Pati da se igra sa nama. Ok, nisam licemer, ne bih ni ja voleo da se budim pored Paje.

Jebeni Srđan Valjarević i njegov Dnevnik Druge Zime. Jedna Fantastična osoba, u svakom smislu, mi je poklonila tu knjigu i ja je kao dobar primalac pročitao. Srđa se oduzeo od alkohola. Nije mogao da pokreće stopala, sjeb'o je kičmenu moždinu, da ne uzimam sad knjigu i da čitam kako se bolest tačno zove, ali sve u svemu zajebano. U Daretov dnevnik, sem pročitane knjige, se može upisati i to da je opet udario glavu. Preključe. Jako. Zašto? Zato što je popio toliku količinu alkohola, koja je dovoljna da pokrije jednu prosečnu srpsku svadbu. To što ja sada ličim na lošeg boksera, zbog najnovije rane na čelu, nije nikakav problem. Problem je u tome što gubim kontrolu nad sobom. Jedina legalizovana droga me uzima pod svoje. I... Popizdio sam. Iskapio piće, pozdravio Nidžu i Roleta, pozvao Ivana, taksistu koji me je naučio da udaram nogama, platio mu poljupcem u obraz i došao kući. I sad pišem. Kupio sam usput flašu pića, odgovorio na tri zabezeknuta Roletova poziva, rekao mu da ćemo se videti sutra, dogovorio se sa Danicom da ćemo se videti sutra i rekao joj da je volim, jedna od retkih stvari koju nisam odvalio, ušao u stan, pustio muziku i otvorio Microsoft Word. Moj prvi post kada sam uništen od trave i alkohola. I moj prvi uplašeni post. Stvarno. Uvek sam se kurčio kako sam gospodar. Kako su mi alkohol i duvan i vutra i žene sluge. Kako vladam situacijom. Aha. Ni kurcem ne vladaš, kada si pod alkoholom, a ne situacijom. Tresem se kao prut. Role je večeras častio fenomenalnim paprikašem. Pojeo sam tri kašike i za to vreme popio sedam piva. Otišao sam u klonju, umio se, a prijatelj mi reče da sam bio odsutan 45 minuta. Ehehej, 45 minuta. Tačno toliko sam udaljen od gospodina Srđana Valjarevića i njegovog Dnevnika Druge Zime. A to uopšte nije cool. I to mi ne treba u biografiji. I mislim da je do jaja imati kontrolu nad stopalima. Ako hoćete da se uplašite, pročitajte dotičnu knjigu. Da sada uhvatim zlatnu ribicu, ne bih znao šta da poželim. A nisam ja kriv. Kriv je alkohol. Ništa mi nije zanimljivo kada sam trezan. I niko. Kao da nosim glupavi Sauronov prsten. E pa nije kriv alkohol. Kriv sam ja. I treba seći. Nasmeje me to što znam da je prvi stepenik rešavanja problema njegovo sagledavanje i uočavanje. Locirao sam te, siso mala. Ponovo ću ja uživati u pivu i vinu i neću ih piti iz preke potrebe već samo iz zadovoljstva. I sledeći put, kada naletim na paprikaš, poješću ceo tanjir i pomazaću ga hlebom, a ne kao večeras. Nisam sjajan, a to me jako nervira.

Da mi nisu razbili glavu nikada mi onakva lepota ne bi skidala konce. Dopadam joj se. Mračna strana skorašnje veze, ali čovek se drži za reč a vo za rogove. Ja bih bio tužan da se veza jebe sa drugim pa sam odlučio da jedno vreme ne budem licemer.

Elem, Role i sms poruke. Volim Roletove sms poruke. Volim i Roletovu sestru, ali ona je udata pa neću pisati o njoj. Pisaću o njegovim sms porukama.

- Lepotice moja, da li si živa i da li te Jelenko nežno gleda? – klasična poruka kada ga zanima da li sisam najpoznatijem proizvodu Apatinske pivare i da li on može da se pridruži. Mnogo inspirativnija od poruke – gde si?- ili od poruke – šta radiš?

- Da li su anusi u Smederevu isti kao kod nas? – ovo je poruka za specijalne prilike, tj. poruka kada sam u SD. Neupotrebljiva je ako sam u ZR ili BG. Dodirnuta je blagim humorom i na kulturan način mi ukazuje da ne zaboravim kolika sam pederčina.

- Ludače, gdje si? Javi se. – retko šalje ovakve poruke. Samo kada je zaista zabrinut. Kada mu se javim posle ovakve poruke, ljut je i kaže mi da duvam kurac.

- 13 pogodaka, 28 tisuća, kup UEFA. – sjeban je zbog pogodaka u kladionici i zove da ga utešim.

- E da, pozdravi tog debelog i reci mu da ga duva. – poruka koja dolazi odmah posle poziva u kojem sam ga obavestio da sedim sa Srletom a Role je umoran ili ga mrzi da dođe do grada. Naravno, poruka dolazi samo ukoliko je zaboravio da pozdravi Srleta u toku razgovora.

- Da li je krajolik mirnog sela razmekšao tvoje kameno srce? – šaljiva poruka, ja nisam srca kamenoga, jer sam jedan vikend proveo uživajući u seoskom turizmu. Posle odmora nikada nisam bio umorniji a zasluge za to pripadaju rakiji i pivu.

- Da li su tebi draži Obrenovići ili Karađorđevići? – kada piše ovakve stvari, smrtno mu je dosadno.

- Izvadi taj klitoris iz usta i vraćaj se u Novi Sad. – nedostajem mu.

Hoćeš ženu i decu a nemaš ni dan radnog staža, nemaš osiguranje, spavaš do podne, duhovno se uzdišeš, čitaš, sviraš, drkaš i fantaziraš bez obzira na redovan seks, popiješ celu sedmicu, poduvaš mesec, ložiš se na sise, dupe i noge, glava nije toliko bitna, nedostaju ti sati u toku dana a ne radiš ništa što nije zajebavanje,... A hoćeš ženu i decu? Hoćeš sigurnost? Hoćeš nedeljni ručak posle kojeg ćeš odvesti malog na tenis, klavir i u školu stranih jezika, pa ćeš preko deteta ostvariti sve svoje snove?

A ti, frajeru? Šta ti hoćeš? Imaš troje divne dece. Divne, ali zahtevne. Žena je fantastična domaćica, ali kao kurva u krevetu se sve lošije snalazi. Radiš kao konj i veran si kao pas, ali kolege to ne primećuju, valjda zato što čitav dan za radnim stolom čačkaš nos i otvaraš pasijans. Plata je dobra, ali nemaš vremena za sebe. Večeri provodiš igrajući remi sa poznanicima koje uopšte ne poznaješ, tj. nadaš se da ih ne poznaješ, jer ako je ovo sve o njima onda su najdosadniji ljudi na svetu. Nervira te što ličiš na njih. Poslednjih 6 meseci razmišljaš kako bi bilo lepo da skočiš sa bandžija i daviš sve oko sebe s' tim.

Nemaš pojma koliko si srećan. Znaš samo koliko si nesrećan. Isto kao i onaj prvi. I niko vam ne može pomoći.

Pravi stub porodice se budi srećan. Leže srećan. Uživa u poslu jer mu posao vraća. Trudi se da ispuni dečije snove, a ne svoje preko dece. Ženu voli i poštuje više od svih drugih žena na svetu zajedno. Naravno da ima vremena za sebe, jer sve što radi za porodicu, radi za sebe.

Prava skitnica je takođe srećna. Iskrena. Neoprezna. Zna da se kvaliteti stuba porodice ne mogu naučiti već samo pronaći u srcu. Nije ga sramota što ne voli samo jednu ženu. Nije ga sramota što se razlikuje od savršenog lika iz reklame za kredit koji banka nudi. Smatra da likovi koji uzimaju kredit iz banke nisu ništa lošiji od njega. Niti bolji.

Jebi ga, neko voli Lav, neko Jelen, neko sledi svoje instikte i pije Sprajt. Srećni ljudi su ljudi. Ovi drugi su ludi. Naravno, nismo Bogovi, postoje stresne situacije i problemi koji skidaju osmeh sa lica. Sa njima se treba surovo obračunati uz pomoć publike ili prijatelja, ako ne možeš sam. Za kratko vreme sam od oba, gore pomenuta, tipa ljudi čuo rečenicu – ne treba mi pomoć, potrebno mi je da me neko sasluša, da me razume. Pravi stub porodice ili prava skitnica bi rekli – prijatelju, imam problem, potrebna mi je pomoć, želim opet da budem srećan. Pa da, ako nekome hoćeš da se otvaraš, naslikaš nešto, napišeš pesmu, komponuješ, pišeš na blogu,... i ljudima ostaviš izbor da li da troše svoje vreme na tvoje šahovsko otvaranje. Nije lepo da dođeš kod čoveka i insistiraš da i on malo bude tužan jer je mleko poskupelo.

Zemlja je srećna onoliko koliko su joj vođe pametne i koliko je vole.

Kao u braku. Ova naša Srbija se bezbroj puta udavala, kao i ostale zemlje, dugovečnije su od muževa, ali se ne može pohvaliti da su joj građani nalazili dobre đuvegije. Ne računajući izuzetke koji potvrđuju pravilo, svi su Zemlji obećavali potpunu predanost, mudrost i veštinu prilikom upravljanja brodom kroz nemirna vremena, ali čim bi osetili toplo mleko iz velikih grudi Supruge i saznanje da su zakonski sigurni u braku 4 godine, počeo bi polako da ih boli kurac i za Suprugu i za decu koju mu je stavila na vrat.

Neki bi ostavljali bračnog partnera i prelazili kod komšinice da se malo poigraju i uživaju u njenim dobrima. Poveli bi i Zemljinu decu, do koje im definitivno nije stalo, da se poigraju sa decom iz komšiluka. Deca kao deca, zanela se u igri, pa veliki broj izgubio glavu.

Najgori likovi su oni koji dozvole da im drugi jebu Ženu. Figurativno. Ne mislim na ulazak penisa u vaginu već na razne zabrane. Zbog nenormalnog ponašanja muža, komšiluk, čuj komšiluk, čitavo mesto, bi Ženi prestali da isporučuju sredstva za higijenu, nakit, uskraćivali bi joj gostoprimstvo u svojim domovima, zavrtali bi joj gas pa bi se Žena smrzavala, njenu decu bi prezirali i vređali.

Posle toliko nervoze i nezdravog života se Žena razbolela. Deca popizdela, odjebala očuha i preudala Majku. Početak uvek obećava. Svi su prepuni entuzijazma i zaboravljaju koliko je Majka bolesna. Novi očuh je spor, neodlučan, ne vidi dalje od nosa, a iz nekog, samo njemu znanog razloga, je ostavio u kući rodbinu i prijatelje prethodnog kabadahije i raspikuće.

Ne shvata idiot da mu Žena nije prehlađena, već da ima rak. Ili skupiti pare za lekove i najbolje stručnjake, ili seći. Kojom brzinom glava porodice donosi odluke, sve je izvesnije da će nam opet zavrnuti gas. Boli nas kurac, najavili su blagu zimu.

Zemlja je srećna onoliko koliko su joj vođe pametne i koliko je vole.

Kao u braku. Ova naša Srbija se bezbroj puta udavala, kao i ostale zemlje, dugovečnije su od muževa, ali se ne može pohvaliti da su joj građani nalazili dobre đuvegije. Ne računajući izuzetke koji potvrđuju pravilo, svi su Zemlji obećavali potpunu predanost, mudrost i veštinu prilikom upravljanja brodom kroz nemirna vremena, ali čim bi osetili toplo mleko iz velikih grudi Supruge i saznanje da su zakonski sigurni u braku 4 godine, počeo bi polako da ih boli kurac i za Suprugu i za decu koju mu je stavila na vrat.

Neki bi ostavljali bračnog partnera i prelazili kod komšinice da se malo poigraju i uživaju u njenim dobrima. Poveli bi i Zemljinu decu, do koje im definitivno nije stalo, da se poigraju sa decom iz komšiluka. Deca kao deca, zanela se u igri, pa veliki broj izgubio glavu.

Najgori likovi su oni koji dozvole da im drugi jebu Ženu. Figurativno. Ne mislim na ulazak penisa u vaginu već na razne zabrane. Zbog nenormalnog ponašanja muža, komšiluk, čuj komšiluk, čitavo mesto, bi Ženi prestali da isporučuju sredstva za higijenu, nakit, uskraćivali bi joj gostoprimstvo u svojim domovima, zavrtali bi joj gas pa bi se Žena smrzavala, njenu decu bi prezirali i vređali.

Posle toliko nervoze i nezdravog života se Žena razbolela. Deca popizdela, odjebala očuha i preudala Majku. Početak uvek obećava. Svi su prepuni entuzijazma i zaboravljaju koliko je Majka bolesna. Novi očuh je spor, neodlučan, ne vidi dalje od nosa, a iz nekog, samo njemu znanog razloga, je ostavio u kući rodbinu i prijatelje prethodnog kabadahije i raspikuće.

Ne shvata idiot da mu Žena nije prehlađena, već da ima rak. Ili skupiti pare za lekove i najbolje stručnjake, ili seći. Kojom brzinom glava porodice donosi odluke, sve je izvesnije da će nam opet zavrnuti gas. Boli nas kurac, najavili su blagu zimu.

Vuja je primetio da Srbi kažu kuća, a Hrvati kažu dom. Srbi kažu domaćica, a Hrvati kućanica. Zanimljivo.

Kupio sam burek sa sirom i jogurt, pekarka me je pitala da li sam razbio glavu, ja joj rekao da nisam, već da su mi je razbili, a baka pored mi je rekla da me je gledala na televiziji dok sam davao izjavu. Ja sam baki rekao da to nisam bio ja. Zanimljivo.

Hrvatsko izdanje Alana Forda mi je bolje od našeg. Moj tata kaže da je Srbin i da su mu roditelji Srbi, majka kaže da je njena majka Srpkinja, i da najverovatnije što joj je i otac Srbin smatra sebe Srpkinjom. A zašto meni Alan više vrijedi nego što vredi. Da nisam ustaša, jebem li ti Sunce? Teško, poštujem životni put Draže Mihajlovića, ne verujem da bi me sa takvim programom primili. Zanimljivo.

Sinoć sam, oko 22:30, otišao na koje piće, ne znam kada sam se vratio ali znam da sam se okretao na jastuku jer me glava pecka, a lepo sam sebi rekao da neću piti dok mi se glava ne oporavi. Zanimljivo.

Tucao bih Shakiru, mada nisam ljubitelj njene muzike. Zanimljivo.

«Ja, glupan, a ti tako mlada i ljepa djevojčica. Voljesmo se tada, ljepše nego ikada, dao sam ti pare da dođeš sa sela. Prazno mi je sve, prazno bez te curice, dođi uzmi pare i dođi sa sela.» Ova Pejakovićeva pesma me uvek, ali uvek, evo i sada dok je slušam, podseti na moju najveću ljubav. Zanimljivo.

Znate šta je jako zanimljivo. Geografija. Zanimljiva geografija. Ono, država, grad, planina, reka,...

Ako želiš da igraš, nauči pravila. 02:00, nedelja, Role, brat kojeg sam milion puta spomenuo, i ja, idemo do «Gusana» da vidimo dve ludače. Tri momka, ne više od 20 godina, zaustavljaju nas najglupljim obraćanjem koje pile može da smisli. Posle udarca koji sam dobio, palicom, razmišljam samo o tome kako moram ostati na nogama jer ću se probuditi bez nosa, ušiju i zuba. Trojica, naoružani, bolesni i vlasnici iznenađenja. Udaram i mislim o tome kako da palica bude što dalje od mene i Bosanca, koji je u transu i udara momka na kojem leži. Slučajno, najiskrenije i najsrećnije, udarim visokog i debelog klinca, koji me je držao za još jednu porciju palicom, kolenom u bradu, i on na našu sreću pobegne dvadeset metara od tuče. Narkomanska palica me jedno 4 puta promaši, Role ustade da mi pomogne, klinac na kojem je sedeo do tada otpuza do debelog drugara, a bolesnik sa palicom poče vikati – 'ajde pičke. Hoćemo ljubavi, samo spusti palicu. Otrča heroj do prijatelja i više ih nismo videli.

Pogledam Roleta. Ne znam da li vas je neko nekada udario palicom u glavu? Rana mu je centimetar široka i imam utisak da mu vidim mozak. Sav je od krvi. Taman da mu kažem, on me preduhitri – Dare , idemo u urgentni, imaš ogromnu rasekotinu i sav si krvav.

Stigli smo u bolnicu. Pokazujemo kurac lošoj sreći razmišljajući o tome da nismo bili zajedno već da je samo jedan napadnut. Prsti leve i desne šake me ubijaju od bolova. Najlepši bol na svetu. Stvarali su. Menjali reljef lica budućnosti Srbije. Kaže Role – bolje što nisam imao pištolj, pobio bih svu trojicu. Nije bolje – kažem Roletu – bolje da smo ih pobili, odšetali do mosta slobode i bacili pištolj u Dunav, ja bih tada bio srećniji. Prijatelji, ono što sam video u urgentnoj za dva sata koliko sam čekao šivenje je... Pa zar je to Novi Sad u kojem živim? Sve u svemu, kost lobanje nije pukla, ni Roletu ni meni, nijedan prst nisam slomio mada liče na salame poprskane mastilom. Oko je u savršenom redu, samo se napunilo krvi pa zato ništa nisam video. Posle dobrih 45 minuta šivenja, 10 cm dužina rasekotine, i pranja lica i kose od strane umorne sestre, konstatujem da je to jedina rasekotina na glavi. Lice je netaknuto. Role isto, samo mu je oko blago naduveno. Obojica se radujemo bolu u nepolomljenim prstima.

Danas sam dobio inekciju vrednu 1000 din. Hteo sam da uštedim, ali me je doktorica ubedila rekavši da mogu umreti od trovanja. Valjan razlog. Preporučila mi je da jedno vreme zaboravim na sviranje, ako želim da, u najkraćem roku, povratim kontrolu nad prstima.

Šta se dešava? Nikada nisam bio komunista, autonomaš,... Zar treba da kažem da Nenad Čanak jedini ima pameti. Pazite, ovde nije reč ni o mudima, već samo o pameti. Uspeli smo u 2007. godini da podelimo Srbe na fašiste i antifašiste. To stvarno treba umeti. Živela Srbija, viču fašisti. Ovo je jebeni Alan Ford.

Pre šivenja sam imao dugu kosu. Obrijali su je od zulufa do temena, da bi mogli da me zašiju. Ok, izgleda šašavo, ali mene glava ne boli. Spreman sam da se opet poigramo, pizda vam materina. Mada, nemojte se ljutiti, ali malo mi je glupo da ja hokej igram šakama a vi palicom. Kupiće i meni mama i tata jednu. Srbija Uber Alles.

Žena voli kad govoriš tiho i kad ne veličaš svoje probleme. Branimire Štuliću, još od osnovne škole i prvog slušanja «Odlazak u noć», znam da si u pravu i držim se toga. Ali i ja volim kada mi govore tiho i ne veličaju probleme. Veliča se ulov, kada se vratiš sa pecanja, veličaju se sise cure po kojim si završio prethodnu noć, a ona veliča tvoj penis drugaricama, veliča se istorijski udeo dede u ratovima,... Problemi se ne veličaju. Priča, koja je gora od priče o problemima, je priča gde nema problema ali se na sve moguće načine pripovedač trudi da ga nađe. E pa pripovedač, još malo pa će noć a i priča ti je kurac. Branimire, poslušao sam te, govorio sam tiho, moje probleme nisam ni spomenuo, a sada ću da poslušam mog prijatelja Srđana, koji je još davnih dana, radeći u Tremi, rekao da je bolje piti pivo nego naftu.  

Volim – kada sam zaljubljen. međusobnu masažu stopala u toploj kadi uz alkohol, sa devojkom. da pričam sa ljudima sa kojima se može pričati. da sviram. poljubac posle ljutog gulaša. još milijardu stvari, trenutaka, osoba,....

Ne volim – mučitelje. lažne svedoke. granice,...

Ne znam a hteo bih da znam – sve jezike sveta

Fasciniraju me – ispunjeni ljudi. žensko telo. totalna sloboda. hrabrost,...
Stidim se – mislim da savest služi da se nešto ne uradi, ili uradi, a ako si nešto već uradio, savest je nepotrebna. ok, naravno da postoje trenuci koje bih drugačije izrežirao kada bih mogao da se vratim u prošlost, ali ne mogu. Zato nemam problema sa savesti ili sa stidom.

Želim da uradim – da pretvorim ovaj tabure, na kojem trenutno držim noge, u potpuno novi set Taminih bubnjeva

Zahvalan sam – na ljudima koje volim

Muška Zebra*, Zebran, je na bingu dobio usisivač i poklonio ga svom prehlađenom prijatelju, slinavom Mravojedu**, kojem je već duže vreme začepljen nos pa je smršao pet kila***.

Iz zahvalnosti, jer ponovo lako dolazi do hrane, Mravojed je Zebranu poklonio avionsku kartu do Beograda, da malo odmori u srpskoj prestonici od svakodnevnog bežanja dosadnim Lavovima****.

Odmor u Beogradu je bio divan, dok nije naišao Vuk Bojović***** i sve pokvario.

Zebran se, pismom, javio prijatelju iz zatočeništva. Mravojed je, uz suze, konstatovao da samo cirkus mrzi više od ZOO vrta i opsovao Vuka Bojovića.

*muška Zebra – da i feministkinje malo uživaju, pogotovo, meni draga, Slay

** Mravojed – Mravojed

***kila – kg – 10 puta manja težina od 10 kilograma

****Lavovi – dosadni krvoljupci, kao Komarci samo mnogo opasniji

*****Vuk Bojović – upravnik KP doma za nevine Životinje

Obožavam Peperse i Ramštajn, reče Indira Radić, ako novinari nisu slagali. Fantastična je. Brilijantna, što bi rekao Luov Dopler. Znao sam da imam nešto zajedničko sa njom, druže Bobane. Lepa, voli je narod, kombinuje tehno i tradiciju u stilu Brene i njenog Mileta koji spojiše 'armoniku i disko. Kada Keba voli Stonse, zašto Indira ne bi volela Ramštajn i Peperse. Nije bitno što su bendovi iz troglave aždaje (po glavatosti – SAD, Britanija, Nemačka), bitna je umetnost.

Odmah posle Indire naleteh na Jakšića koji Batića nazva Ciganom, a ovaj se naljuti kao gorepomenuti Keba kada je Džej učinio isto. Niko neće da bude Cigan, a želi Zvezdu da vidi u Ligi Šampiona. E pa ne može. Ima jedan mali u ulici Laze Telečkog koji prilazi stolovima i peva za kintu. Zapeva mali – Ciganin sam, al' najlepši – pesmu poznatog Šabačkog Ciganina, Ljube Aličića, ja ga zamolih da prestane da se Romi ne bi naljutili i da otpeva onu partizansku pesmu, ali da prestonicu zameni sa mojim rodnim gradom, Petrovgradom. Mali otpeva – samo jedan klub, samo jedan grad, samo Partizan, samo Petrovac. Nije Petrovac, Petrovgrad je. Mali otpeva još jednom i završi sa Petrovgrac. Neće da kaže Petrovgrad pa to ti je, garant je za Obrenoviće. Tu se ja i mali pozdravimo sa giv mi fajv, a ja Jovanu reče da je mali faca. Naravno da je faca, imate istu boju kože, reče mi Jovan. Popizdeo sam. Ne toliko kao kad me Jovan zove Ircem, ali... Sve u svemu, trebali bi Cigani da se organizuju, da krenu u juriš sa rečima – jebačemo vam mater čelavu, da prvo sjebu skinse a posle sve koji ih zajebavaju. Kao Bred Pit u Sneču. E to je Cigan. Zna fajt, faca je, 90% ženske populacije bi mu rodile sina, kralja kokaina, nikotina i kofeina pod svetlima kazina. Znam u čemu je problem. Moji Cigani i ja loše biramo idole, kao što beli Srbi loše biraju na izborima. Kakav, bre, Rambo, Roki, Brus Li ili Eminem. Bred & Pita iz Sneča su rešenje. Tim se treba nahraniti. Ili sa Nikol Kidman iz Dogvila.

Dobro, konačno sam naišao i na veseliju temu. Neke novine se reklamiraju, a na naslovnici «Tajni život Isidore Bjelice». Tema koja je jača i od «Ja sam dizel, moj drug mi je brat».

Eto. Tri teme iz naše štampe. Puno mi je srce kada vidim da bar u nečemu ne zaostajemo za svetom.

Deseti mesec u godini. Danas Role slavi 18. rođendan. Još uvek nije stigao da napuni 19. Više od 10 godina slavi 18. rođendan. Glupi Bosanac. Kupiću mu veštak. Veliki, gumeni, išaran venama, gumenim naravno. Da imam novca, kupio bih mu kravu. Pravu. Glupavi novac. Eto, veselio bih se sa drugarom, pili bi rakiju i pivo u Gagarinovoj, tamo živi i Ibojka Suvajdžić, majka Đure Mutavog, a krava bi sedela pored nas i ništa joj ne bi bilo jasno. Ali ok, vreme je relativno, malo je i glupo da ti se najlepši trenutak u životu desi u tridesetim. Dao Bog zdravlja, a biće krave. Biće i tri kuće velike, veće od Amerike, za svakog sina po jedna. Ako je nekome loše dok ovo čita, to je zato što sam mamuran i tekst će biti takav dok god ne popijem piće i popravim se.

Oktobar, zlatni oktobar. Kada sam bio mali, zvao sam ga oktombar. I ja sam vaga. Dupla. Terazije. Kantar. Ono što slepa pravda drži u rukama. Pravda stvarno ima veliki nedostatak. Nije ni čudo što nevini robijaju a Mišković kupuje Merkator. Oktobra ima najviše svadbi. Ljudi se odlučuju na zajednički život da bi lakše platili grejanje.. Ima i ona pesma, jedne noći u oktobru, peva Zdravko Čolić. U oktobru biće u novembru, to peva Željko Samardžić. Nije ni čudo što je Srbija pobednik Euros(j)onga kada je takva konkurencija u našem dvorištu. Tijaniću je glava ekstremno velika, u oktobru. To je i mesec kada je Velja Ilić najdeblji. Koštunica u oktobru poljubi ženu u usta, jezikom, i kaže muzici malo tiše. Stotine ljudi napusti SPO, procentualno najmanje od svih meseci u godini, a gay u najavi razmišlja o tome kako je teško naći nežnog druga u malome gradu i donosi odluku da upiše lepu književnost u prestonici.

Živeo Partizan i Srpski Četnički Pokret! Primiti dva gola na jednoj utakmici od ekipe koja toliko nije dala u dosadašnjoj sezoni i to od igrača koji ima toliko godina da je već trebao biti proslavljeni trener, može samo ekipa za koju ja navijam. Da je derbi odigran u oktobru, to se ne bi desilo.