dare

Integralni poslastičari ne mogu da prodaju integralne kifle i one grickalice na gramažu. Čiko, jel' sav ovaj lebac tvoj? Moj, pa šta? Što si ondak takav govnar, čiko, pa uzimaš ljudima integralne grisine?

Darko, jedared, pročitao nešto na sajtu B92, ulogovao se, ostavio komentar, i nije mu objavljen. Nije bilo ružnih reči, pretnji, velikog i malog medveda, a komentar nije objavljen jer je najverovatnije neka Stoja za kompjuterom odlučila da nije podoban. Dobro čiko, ravnodušan, a ne ravnozoran, jer to nije politički korektno zbog Djindjićevog ubistva, odlučih da kad otvorim stranicu pročitam Retrovizor, Borisa Dežulovića ili još jednu pobedu Partizana, a da leb naš nasušni ostavim ljudima koji isto misle kao i Vedran, a to je da je napolju lepo, sunčano i vedro, bez govana koji padaju sa neba.

Ne misliš kao oni, radikal si, pa ti njima kažeš da im je tata radikal a da si ti liberal, pa ti oni kažu da si izdao hard core, LDP i Biljanu Srbljanović, pa ti njima kažeš da je LDP liberalna partija tačno onoliko koliko je SPS socijaldemokratska, pa ti oni kažu da si radikal, pa ti njima da im je tata radikal, i sve tako redom.

I sve bi to bilo u redu da čiko prodaje lebac u svojoj pekari, stavlja u njega šta god želi, a integralce ostavi na miru sa njihovim makrobiotičkim sranjima i prasetinom koju valjaju ispod pulta. Jebeno je vreme došlo kad se informacija poroverava preko Kurira, a svi znamo da taj kurir jede drogu, duva lepak i pije benzin, pa često pogrešno prenese informaciju (npr, pičke i kurčine su ovlažile, a Jovica reče da su se čipke i kučine zapalile, pa čitalac dobije potrebu da se sveti umesto da slavi veličinu polnog odnosa).

U vreme pokojnog SM, čoveka sa sado mazo sklonostima, osećali samo da prvi medju jednakima mnogo više voli da sadi nego da mazi, ali je Naša krmača izlazila iz obora, dolazila do naših kuća, zasmejavala nas, i budila nam nadu da ćemo krompir i česmovaču jednog dana zameniti sa mesom i dunjevačom, jer nisu svi poludeli. Izgleda da bi neko ponovo da poji mokraćom iz kristalne čaše cenzure, pa se posle čudimo odakle nemogućnost da se zabrane magarčine koje pozivaju na fašizam, ubistva, rasne, polne, verske razlike. Čudno je što ljudi od pedeset godina ne vide razliku izmedju krivičnog dela i slobode izražavanja? Posle ovakvih sranja, nije čudno. Što bi rekli oni beogradski šupci, BS, nije tata ukr'o, nije.

Poslastičari, nema leba, dajte kolača, integralnih zrna i pogača, jeb'li mater svoju, a mi ćemo  štititi radnju. Na  žalost, samo onako kako umemo, a govna slabo razumeju takav jezik.

Ako to ne uradim danas, neću nikada. Optimistička rečenica koja nudi rešenje. Problem je rešen ignorisanjem. Ali, ako to ne uradim danas, ostaje mi za sutra, dolazimo do klasičnog pesimizma, jer te sutra čeka sranje koje ne dozvoljava da se opustiš čak ni danas. Veliki likovi, kao neka čeka Ceca ili neka čeka Brena, možda mogu da ostave za sutra, kulirajući danas, ali duševni ne mogu, bili bolesnici ili ne.

Dobro. Jutro. Sto zima. Nijedno leto. Ko pita ne skita, ko piše ne diše. Stvarno, da li su ti veliki pisci imali zanimljive živote ukoliko im je vreme dozvoljavalo da sede kraj lampe i pišu, ostavljaju budućim pokolenjima svoja cenjena mišljenja, verno prenoseći svoje dogodovštine jer nemaju ništa novo da rade? Bilbo Bagins, npr, video zmaja, upoznao čarobnjake, vilenjake, patuljke... pa u cvetu dosade seo to da opiše jer ga više nisu zvali na žurke. Zašto? Da se ne zaboravi? Da se malo kurči? Komšija, znaš li koga sam sunoć jebao? Zato? Zato.

Znate ko je Vuk Drašković? I onaj njegov hit sa kioska, u saradnji sa Večernjim novostima, Meta? E to je priča. Ili Bjelica, otac ili ćerka, izaberite, on je preneo kako je gledao dvojicu koji igraju šah, a ona kako je tu istu dvojicu posmatrala u trenutku dok sisaju nožne prste grčeći se zbog nadolazećeg orgazma. Super. Glorija. Život piše drame. Bukovski piše o seksu. Neki pišu basne, mada se mogu opkladiti da nikada nisu čuli da životinje razgovaraju na engleskom, kamoli na srpskom. Dosada? Nemanje droge? Nemanja doga? Ne znam kod vas, ali kod mene od svega po malo.

I tako, mali je ovo svet koliki je on cvet, zemlja koliki je on izdajnik, bara koliko ima krokodila. Čitajući tuđa razmišljanja, došao sam do zaključka da sam ja mnogo veći dokon od onoga ko ih piše. Tri put' ura, jednom seci, i pogledaj u nebo kada kiša pada.

- Ako te uhvate teroristi, pojedi pasoš i predstavi se kao Italijan, pomisliće da mogu da dobiju koju kintu za tebe. Ukoliko saznaju da si Srbin, ubiće te, jer znaju da naša vlada neće poslati ni keks u zamenu za tebe. – reče mi prijatelj, komentarišući vest da su oteti turisti upravo pušteni iz Egipta. – Ustvari, koji ćeš kurac tamo? Ko im jebe mater nenormalnu. Idi u Keln, čuo sam da imaju preko 2 000 pivnica.

Svaka čast Kelnu, ali Keln nema Nil. Krstarenje Nilom je nemoguće ako nema Nila, dok je sasvim moguće ako nema Krste. Brod je, kao i Nil, neophodan. Neverovatna reka, neponovljiva. Rekao mi je jedan Egipćanin, iz Luksora, da je poslednja kiša padala pre sedam godina i to kraće od pola sata. To Nilu izgleda ne smeta, onakvom gigantu, duplo širem od Dunava, na čijim obalama ima zelenila, banana, krava, ovaca, manga, nekih zelenih narandži, od kojih se jedna Amerikanka sa broda prosrala, mislim nije srala sa broda u Nil, imao je brod toalet, a možda i nije od narandže, a ako je nešto sigurno, to je da Amerikanka nema nikakve veze sa Nilom i samo budala kao što sam ja može tako, pišući, da skrene sa puta. Ide baba ljuta. Nema ni baba veze.

Elem, čim napustiš pojas oko Nila, dolazi pustinja, ali za tako nešto ti je potreban taksi ili bus, jer naš brod nije mogao, ili hteo, da ide po suvom. A u pustinji se nalaze hramovi. Ne volim teorije zavere, vanzemaljce i kurve zelene sa Marsa o kojima peva veliki šansonijer sa ovih prostora, Đogani Fantastiko, ali je garantovano neko pomagao starim Egipćanima, koliko god bili mladi, jaki i pametni. Ne ložim se na drvo i kamen, poštujem građevinu koja stoji milenijumima, ali slikama, na kojima još ima boje, se divim. Ne samo zbog boje, naravno. Prelepe su. Savršeno naslikane. Voleo bih da mogu da vam prenesem svoje oduševljenje dok sam nekoliko minuta posmatrao samo šaku koju je umetnik nacrtao pre nego što sam se ja rodio. Mnogo pre. Pre Tita i pre vremena kada su kurac počeli da zovu kita. Ubaciću u ovaj pasus piramide, sfingu, kamile, neuspešno sletanje aviona u Rim, prvo, drugi put je pilot bio koncetrisaniji, što je sasvim u redu jer smo 4 puta pre toga uspešno sleteli iz prvog puta, kao i šesti put došavši u Beograd, hranu, lepu kao banatska polja mladog žita, posebno jedan gulaš, plavog zeca, čudnog zeca, jedinog na svetu, kojeg nisam video. Ponovo ga nisam video.

Sad nešto u šta se razumem. Ljudi. Ne piju alkohol. Naravno ne svi. Samo oni islamske veroispovesti i predator. Dovoljno da samo hoteli i jedna radnja u Kairu, Kizo majstore, prodaju alkohol. Mislim, ok je to što nema alkohola, ali što nema piva, stvarno nije u redu. Još ga Egipćani izmislili. U Egiptu imate sijaset bezalkoholnog piva i dva alkoholna, domaća, Stela i Sakara. Dobra su oba, ali je Sakara, inače tako se zove ona stepenasta piramida koja je i na nalepnici, bolja. Obe pivare je kupio Hajneken. Kad smo kod Hajnekena, preko puta Kizinog stana u Kairu je hotel Flamenko u čijem pabu veliki točeni Hajneken košta 15 funti, 150 dinara, što je veoma prihvatljivo. Klopa u Flamenku je fantastična i jeftina, takođe. E da, ljudi. Neverovatno su dosadni i napadni, a samo u Kairu ih ima oko 25 000 000, izvor Kiza. Jebi ga, to su njihovi običaji, ali ja nisam navikao da mi se neko unosi u facu nudeći razna sranja i moleći za koju funtu, dolar ili euro. Jedna budala je čak vikala – you are in my country. I kill you, stranger. Sreca pa je taj mlad i tri puta slabiji od mene i totalno različit od svojih zemljaka koji su prijatni ali dosadni. Policije, sa automatskim oružijem, ima na svakom koraku, i nije ih prijatno videti do trenutka kada shvatiš da su tu zbog tebe. Džamija ima na svakom ćošku, a pevači, koji su valjda priključeni na nekoliko hiljada vati, pesmom zovu da slavimo Alaha. Svaki drugi Egipćanin se zove Muhamed, a svaki treći Ali. Ona petorica, od 72 000 000 se zovu nekako drugačije. Taksi je posebna priča. Automobili su stari i po 40 godina, Kairo ima oko 250 000 Stojadina, iliti Zastave 101, cena prevoza je jeftina, samo ću pomenuti da sam polusatnu vožnju platio 5 funti, 50 dinara. 15 funti je 150 dinara, 5 funti je 50 dinara, pa sada svi znamo koliko vredi funta. 15 : 150 = 5 : 50 = 1 : X. Koliko je X? Trbušna pevačica ima veštačke sise, derviš je najbolja solo tačka koju sam u životu video, a noćni život u Kairu je vredan bar jednog romana. Umoran sam za širu analizu, mada je i ova kao guzica Vjerice Radete.

Još samo nešto. Hvala Kizinom stanu, frižideru punom piva i baru sa odličnim viskijem, sve u svemu fala gospodinu Jovanoviću za sve, i posebno porodici Anderson na predivnom poklonu. O ženi koja me je jedina nervirala, ali i pored toga učinila putovanje savršenim, nekom drugom prilikom.

Zvezda, Partizan, FK Kokarda, FK Četnik. I ja sad treba da gledam derbi, pa gledam, pa mi još bude drago kad Diara da gol, i onda onaj Gaj, idiot kakvog još nisam video, a gledao sam Rnića iz Partizana, sam sebi podmetne nogu, padne, i uhvati čoveka za vrat, počne da ga davi, Moreira, koji umesto da ga udari u jaja pokušava da oslobodi vrat, dobije crveni karton, i to pre Gaja, idiota kakvog travnati tereni nisu videli, a nagledali su se Cece Ražnatović i Zdravka Čolića.

Dobro, derbi davno beše. Gaj ostaje. Pravda za Gaja. I za Raja. I za Vlaja. Gajeva ima svuda. Malopre sam čitao postove. Djole nije Gaj, zna da nasmeje. Onaj Rastko je zaslužio sopstveni list koji bi se bavio aktuelnom političkom situacijom. Alana rastura, a u kombinaciji sa Borisom Dežulovićem zna da izrodi fudbalski tim gde sva jedanaestorica rasturaju. Ali Predator... E taj je Gaj. A šta sam ja? Ja sam čovek koji gleda utakmicu izmedju Proletera i Obilića, tako da je totalno jasno zašto sam mazohistički otvorio njegov blog. Glupi glas ne važi je prevarant kakvog blog nije video, jer je pre Schwarzenegerovog ljutog neprijatelja uzeo nick. I lako je Glupom da se kurči, ali svako ko zna slova zna koliko je Glupi glup. Tačno onoliko koliko je Predator lovac. Mačka. Panter. Mravojed. Ili, da citiram Dežulovića, Mravojeb.

Eto, ljubomora ovaj tekst načini ovim tekstom, a Vilera Teksom, Predator svojim iskrenim pisanjem pokaza koliki sam ja mrav a on Mravojeb, ali je najbitnije da je Pravda pobedila i da Isidora Bjelica i Brana Crnčević više ne puše.

Folk hitovi, pri tome ne mislim na Bob Dilana, ponovo vladaju, doduše na lokalnim televizijama, dok se na B92, jeb’o im Predator mater, pojavljuju samo izvodjači folk hitova, pevajući Euro hitove. Verane Matiću, da nisi kenjao o sigurnim kućama, dobrovoljnom davanju krvi i prevenciji raka dojke, uporedio bih te sa Željkom Mitrovićem. Ovako ne mogu. Drag si mi.

Ej, da, uhapsili mi bivšeg gradonačelnika. Bio sam u subotu u ZZ i kaže mi Guta da je pokrenuta akcija „Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“. Ili je Guta prorok, ili toliko voli istoimeni bend pa ih reklamira, ili je pobornik ekologije, ili je toliko moćan da je odlučio da totalno očisti Zrenjanin? Ko će ga znati? Znam da zna  gde se može iznajmiti dobro ozvučenje, tako da smo Sladja i ja zahvalni na telefonskom broju koji nam je dao. Bend za svadbu je savršen, glupo bi bilo da ozvučenje bude drugačije.

Prekosutra idem za Egipat. Vratiću se crn kao Cigan, ali ću i dalje navijati za Partizan.