dare

Ako je ovo njihova Žikina šarenica, nije čudno što nam je Bosna zapad.

Dubioza Kolektiv

Droga vlada svetom, svetom i planetom, bogate se oni koje vlast ne goni.

Prošle nedelje sedim na Kalemegdanu sa prijateljem, pijem pivo, on sok, vidim da je urađen, znam da je ostavljao gudru 20 puta (Duško Radović i mnogi pre i posle njega - lako je ostaviti pušenje, ja sam ga ostavljao bar 20 puta), i kažem mu da je glupav.

- Marjanoviću (odmah znam da je ozbiljan), kod te droge je zajebano što si srećan, a ti znaš da ja volim da budem srećan. Dobijao sam na kocki, kresao ribe, postao ćale, ali sam najsrećniji kada se nadrogiram.

- Nemaš dinara.

- Jebi ga, uvek postoji neka kvaka.

- Maltretiraš druge.

- Ne seri, to je samo kada se napijem, a znaš da se nisam napio od onog epileptičnog napada.

- Razbio sam ti tada usta, to ti još nisam rekao.

- Neka si.

- Hteo si da me raskomadaš posle toga, sreća što nisi imao snage.

- Zato više ne pijem. Ostaviću ja i ovo.

- Hoćeš kurac.

- Hoću, daj.

Zvoni mi telefon, na ekranu ime prijatelja..

- Evo ga Aligator, ajd idemo u neku kafanu, hladno je ovde.

Gledao sam danas takmičenje u obaranju ruku na Eurosportu. Svih šest pobeda nekog Irona, i odmah posle na ekranu piše da je taj dan stradao od srčanog udara. Divan sport.

Jedne noći, kada smo još išli na neka predavanja i neke vežbe, u ona nesretna vremena koja se sa sadašnjosti porede kao obeleženi i neobeleženi pešački prelazi, možeš da pogineš na oba, ali na obeleženim neko i odgovara, skoro isti kurac, pili smo dvocifreno pivo ispred Bajića i Vlahovića i obarali ruke. Jedva sam ostao živ. Onako pijan nisam ni primetio koliko je to opasno. Buđenje je donelo totalnu ukočenost u desnoj strani tela, a ruka je bila prošarana plavom, ljubičastom, žutom, zelenom... ruka kao ona gej zastava, samo što ne može da se podigne, tako da to je to, kao gej zastava u Beogradu. Dva dana nisam izlazio iz sobe pijući rakiju koju je cimer doneo iz Bijeljine.

Setio sam se, tada i danas, nastavnice iz osnovne škole, koja nas je uhvatila da to radimo na odmoru, i njene priče o tome kako je neki mladić iz njene ulice nastradao posle obaranja ruke, kvrcnulo mu je nešto u vratu. Pazi, nije frka ako si puno jači pa brzo završiš, ili ako si puno slabiji pa glatko izgubiš. Problem je kada sednu dva vola iste snage i neće da odustanu.

Film u kome glumi Rambo Roki Stalone obrađuje tu tematiku, sa sve debilnom porukom, Ukoliko veruješ u sebe možeš svakoga da pobediš. Možda u šahu, jogi ili asocijacijama, ali ne u obaranju ruku. Debilnije od Popaja i Kvrge, jer taj crtani bar obrađuje temu dopinga u sportu. E to sam hteo samo što sam raširio, Sport. Takmičenje u obaranju ruku prenosi Eurosport. Oni prenose, ja gledam. Sport je stvarno super, od Olimpijade, preko gladijatora, do fudbalera. Lepota, duh, nadmetanje... Večito pitanje ko je inteligentniji, sportisti ili gledaoci?

Jedva čekam da reprezentacija pobedi, da uzmem zastavu, sednem na otvoren prozor Golfa dvojke i vičem, Srbija! Ili to, ili da ne jedem čitav dan i smanjim broj gladnih tako što ću ga povećati jer sam gladan.

Koala sam mala, oči moje gore, igram, pevam, plešem, da ispravim bore. Ovo bi Koala, član grupe koja se zove PantEra Ojdanić, pevala da živi u Pančevu. Zagađenost vazduha u tom gradu često gostuje. Napije se, napravi sranje kao Legija u diskoteci u Kuli, malo se primiri, sačeka petak i izađe u grad na vikend divljanje. I...? Ništa, baš kao i Legija svojevremeno u disku, neće više, majke joj, sad je bilo stvarno dosta, preterala je, izvinite, lepa reč i gvozdena vrata otvara, biću dobra jer znam da me nećete kazniti.

Opušteno, sledeće godine je desetogodišnjica 5. oktobra, pa da opet čujemo šta Čović ima da kaže. Kako bi bilo lepo da Čović živi u Pančevu a ne u Železniku, pa da reši taj problem. Sećate se, kad je teško, Čović, čovek koji je spasio Kosovo, otkrio Probavitu, i što je još bolje, od siromašnog komuniste došao da fabrike, košarkaškog kluba, i to samo koristeći talenat koji imaju pacovi, da napusti brod pre nego što potone. Isakov, Veselinov... Gde su? Šta rade? Daj opet onu emisiju, Zaboravljeni asovi.

Zašto su građani Pančeva uzorni građani? Zašto plaćaju porez? Kome? Trovačima? Kod nas da postoji stranka Zelenih, tukli bi ih po ulicama, sprdali bi se sa njima. Jebe se nama što otrovi stanuju u našoj kući, samo ponavljamo, Bez brige, bez brige. Tadić kaže da je to jedan kontinuitet sa kojim on nema veze, Koštunica i Ilić, sem što su tužni zbog ubistva premijera Đinđića, tužni su i što ubistvo Cvetkovića ne bi ništa promenilo, čuj ne bi promenilo, pa ne bi ni svi dnevni listovi to stavili na naslovnu stranu jer je premijer toliko primetan da to boli, a u ovoj državi je poštovan kao i ona nova dvojica Platinijevih sudija koje je postavio da u Ligi Evrope čuče pored gola kao dva lenjivca, tako da nema šanse da bi došlo do vlade narodnog jedinstva ili novih izbora, pa da Mihajlov izjavi, Znam ja ko je ubio Cvetu.

Nego, Pančevo, imate li vi klinaca po ulicama? Možda Pančevo da nekog heroja, neki Oilman, Atomman, Rafinerijanac, Azotaracoolmotherfuckerman, pa im se svima najebe majke, poruši sve i zasadi lavandu.

Sve su to Jevreji, Cigani, pederi, stranci svih vrsta, vera, količina i brzina, zakuvali. Onom direktoru rafinerije je baba Jevrejka, čukundeda mu je vlaški Cigan, bio je u inostranstvu, u Segedinu i doneo neke salame, a hefta se u bulju sa šefom računovodstva. Da na to mesto postavimo čistokrvnog Srbina, Pančevo bi se davilo u kiseoniku, pa još ako može neki socijalista sa primesama demokratije (po 50% od Tadića i Koštunice), i da krenemo u bolju budućnost. Prvo Pančevci, pa i mi sa njima.