dare

Zdravo. Ja sam pas. Zovem se Kiki. Darko, kome ovo diktiram, mi je rekao da je Kiki smešno ime. Meni je to ime super. Jebiga, ja sam pas. Meni je Darko smešno ime. Kiki je pravo ime za psa. Pitajte kučke u mojoj ulici da li je Kiki smešno ime. Svaka maše repom kad ga čuje.

Elem, zašto sam zamolio mog prijatelja da stavi moju priču na papir? Znam pričati, ali to radim samo pred ljudima kojima verujem. Svi psi znaju bar jedan ljudski jezik. Obično onaj kojim gazda priča. Moj prijatelj Dambo, ovo ime pre priliči slonu nego jazavičaru, lutalica iz Subotice, govori tečno dva ljudska jezika. U javnosti lajemo, zato što nam ne pada na pamet da nas ljudi maltretiraju. Znate o čemu pričam. Lajka je progovorila u javnosti, a one pičke Rusi je poslali u svemir. Plašili se sami da odu, pa poslali Lajku da im ona, ako se vrati živa, ispriča kako je bilo. Zbog toga, samo lajemo. Kad oni vaši nesposobni mladunci mogu naučiti da pričaju, zamislite kako to odradi pas. Da se ne hvalim, ali ja govorim psećim, ljudskim, konjskim, svinjskim, kokošijim, kravljim, kozijim i ovčijim jezikom. Na žalost, nisam nikada naučio čitati i pisati pa zbog toga maltretiram Darkića. Ja tako zovem Darka jer mi je mnogo lepše ime. Čak sam petorici mojih psića nadenuo to ime. E to je već pseće ime. Ha, pa ja još nisam odgovorio zašto želim da ovo bude napisano. Ne mogu da držim više u sebi. Emocije me pojedoše. Ja sam već stariji pas, prezadovoljan sam životom koji živim, skoro sve mi je potaman, a od nekog ljudskog šupka, kad je nervozan i kad mu je loše, čujem da živi psećim životom. Stvarno ima mnogo glupana u toj vašoj vrsti. Ali dobro, nije mi namera da vređam, već da ispričam priču iz mog ugla.

Rođen sam u Dvorovima, selu pored Bijeljine, Republika Srpska. Ne sećam se preterano perioda koje sam proveo sa braćom u leglu, ali se sećam sadašnjeg gazde kako me vadi iz legla, stavlja u kamion i vozi svojoj kući dve ulice dalje. Dade se zaključiti da mi je gazda kamiondžija i da i dalje živim u Dvorovima. Gazdarica nije bila preterano oduševljena, ali deca, dve devojčice i dečak, su mi se baš obradovali. Njih mnogo volim i primećujete da ih ne zovem gazdama. E da, samo da pojasnim, kod nas pasa gazda i nije neka reč. Nije mi jasno zašto se ljudi toliko lože na tu reč. I svi bi da budu gazde. Ma ok, da se vratim ja u Dvorove. Sa jednom od devojčica, koja je sada već devojka, čak i pričam na njenom maternjem. Ona mi puno nedostaje jer retko dolazi. Otišla je na studije. Ali dobro, u svemu ima nečega dobrog. Sad mi je još draža jer se poželim. Nije nedostajanje loše. Što bi Darkić rekao, nije isti poljubac kad se vratiš sa posla i kad se vratiš iz rata. A još nešto, da nije otišla na te studije, nikada ne bih upoznao Darkića. On nije iz Dvorova. On je iz nekog Petrovgrada, kako on kaže, ili iz Zrenjanina, kako kažu gazda i gazdarica. Gazda je jednom pomenuo i neku Vojvodinu i rekao da tamo žive pičke i da neveruje da Darkić valja čim je iz Vojvodine. Babi, gazdinoj majci, se Darkić mnogo sviđa i ona bi volela da se uzmu. Mislim da se uzmu devojka i Darkić, a ne baba i Darkić. Mi psi nikada nećemo shvatiti tu potrebu da se ljudi uzimaju. To je veliko sranje. Kao nešto obećaju, žive zajedno, svađaju se, imaju jazbinu koju su sami uredili pa neće da je napuste čak i kada prestanu da se vole. Taj brak je sranje. Zato se mi psi ni neženimo. Kad ja zavolim kučku, ako je prava, volim je do kraja života. Kakav, kurac, brak? Dobro, ljudi vole da stiču. Pas kao ja voli slobodu. E o tome ja hoću da pričam, prijatelji.

                   (nastaviće se)

Žene.

Sa onom s' kojom spavaš?

Sa onom u koju si zaljubljen ali ti nije baš po volji, zato što bi je najradije istukao da nisi džentlmen?

Ne, najbolje je sa najškolovanijom, ona će te u novoj povući da završiš fakultet.

Stavi sve to sa strane, malena ima stan, roditelji su joj dobrostojeći, rodiće ti zdravog naslednika, dobro uči tako da će tetka i strina konačno pričati lepo o tebi. Ma to je to.

Zajebi ovu što se fenomenalno jebe.

Zajebi ovu u koju si zaljubljen, kad sirotinja zakuca na vrata, ljubav beži kroz prozor; obožavam poslovice.

Zajebi školu. Lepa Brena je u pravu. Ona je završila školu koja se zove ŽIVOT. Obične pičke jedva imaju osnovnu. Lepa Brena je neobična.

Evo dobitnice. Mlada, lepa, tek završila srednju. Upisala fakultet, i totalno nezadovoljna vršnjacima, odlučuje se za čoveka koji je juče napunio 30. Jebiga, on je duhovit, nema stomak, koja seda razbuhtava maštu, i sve bi bilo u redu da se ja sad zajebavam.

Srećna nova godina.

Jeb'o Sadam Husein sve i jednog lika koji ne izabere onu u koju je zaljubljen. Pa makar je istukao tu noć.

I ne zaboravite. Devojku ni cvetom!!!

Petrovgrad je postao mesto koje turisti, strani i domaći, opsedaju posle video zapisa na kojem mladić, zaposlen na gradskom groblju, objašnjava svetu kako sve ovo nije istina. Zahvaljujući kompjuterima i netu, taj snimak je brzinom svetlosti obišao svet. E sad, taj mladić nije poznat kao Miki Koji Voli Kikiriki, Svinjska Rebarca I Vajfert Pivo Iz Vremena Pre Hrista, ali je uspeo unovčiti popularnost i zahvaljujući novcu postati prvi čovek za kulturu opštine Zrenjanin. Čudno je što je Petrovgrad najveći grad u opštini, a opština se ne zove po njemu, ali o tome neki drugi put. Ono što hoću da napišem je da moj rodni grad ima stvarne kulturne veličine. Ima čoveka koji je veći i od Branka Kockice. Poemu, koju ću postaviti na stranicu, sam posle izgubljene partije bilijara morao naučiti napamet i izrecitovati u centru grada pred masom ljudi. Jebiga, bio sam mlad, lud, i mislio da igram bolje od Toma Kruza. Bila me je sramota samo prvih deset sekundi, a posle mi je i prijalo. Panta Šikla Nafta, prijatelji. Zbog njegovih koncerata, na kojima je Vanja jeo gitaru (Vanja je jedan od retkih koji svira bolje od mene, a ja nisam skroman), Đele lupao bubanj koristeći svih 8 ruku i sve 4 noge, a Panta duvao u tikvu i bacao reči, nikada nisam zažalio što sam detinjstvo proveo u Petrovgradu.

Dame i gospodo, Poema O Čekaonici:

Čekaj me i ja ću sigurno doći

Možda

Ti znaš da sam ja potpuno slobodan

Razveo sam se i nemam dece

Samo subotom od devet do jedan

Ove subote ću malom kupiti šećernu tablu

Vodiću ga na klackalicu

Prebiću ga da bi bio dobar

I vratiti mami malo ranije

Da vidiš, mama i nije tako loša

Naprotiv, vrlo je prijatna za uho, grlo i nos

I bio bih i dalje s' njom da nisam sreo tebe

Kako mogu da ne dođem kad znam da si ti idealna ženska

Bogata si, a glupa

Imaš dojke i svašta

Uostalom, bila si izabrana za prvu pratilju na izboru za idealnu žensku stoleća

Možda bi bila izabrana i za mis stoleća

Ali imaš jednu manu

Dešava ti se da budeš izuzetno bezobrazna i drska

Što je osetio i žiri

Neka, meni si dobra i ovako

Jer ja sam prost

No nije sve tako crno

Bitno je da si bogata

Žiri je bio sastavljen na pluralističkom principu

Ali su svi oni bili monolitni u stavu da si ti veoma dobra ženska

Zato me čekaj jer ja znam kome dolazim

Svestan sam da za tebe predstavljam samo Vilerov goblen

Konj na pojilu

Ali ti toga nisi svesna

I ja osećam da negde daleko postoji jedna mala simpatična čekaonica iz koje motriš na sve vagone

Putničke i teretne

Da bi videla mene

Kako izlazim ili kako me istovaraju

Što će značiti samo jedno

Da sam ovde

Ipak, za to je potrebno strpljenje

Jer znaš i sama

Na kraju ću ja ući u čekaonicu

Ako ti bude dosadno dok čekaš

Slušaj onu našu narodnu

Dok samohodni lunarni agregat ore

Majka Mari čupa obrve do zore

Dok obrva tvoja danju jača

Ja ispuštam suzu na fil tvoga svadbenog kolača

Kombajnom se tebi šunjam pod prozore

Ostavljam ti za oblatnu kore

Ti samo moraš da me sačekaš

Na kraju ću doći možda ja

A to će ti pomoći da istraješ

Ako budu vršili pritisak na tebe

Da napustiš čekaonicu

Ako ti gledaju u pasulj i kažu da neću doći

Ti me ipak čekaj

I ja ću doći

Ako me ne istera kondukter

-         Dare! Da li si to ti, siso mala?

Okrenuh se i ugledah čoveka od nekih 70 godina. Učini mi se poznat. Pa da. Doktor koji je porodio moju majku onoga dana kada sam se rodio. Prvo lice koje sam ugledao izašavši iz pičke materine. Nisam ga video od tada i mogu reći da se veoma izmenio.

- Pa gde si Dare? Koliko je prošlo? Ima li 30 godina?

- Ima doktore. Tačno toliko. Kako ono beše ime?- upitah ga iz kurtuazije, žaleći ga jer se javlja čoveku koga je video samo jednom i to pre trideset godina.

- Jagoda, Dare, doktor Jagoda. Pa nisi me valjda već zaboravio? Kako su tvoji? Kako ti je majka? Imao si veliku glavu i kao beba, ne bi me čudilo da se žena još uvek oporavlja od porođaja. Sreća što od tada nije rasla, rekao bih da se smanjila. I kosa ti je porasla od kada smo se poslednji put videli.

- Duvaj ga doktore! Ukoliko želiš da me kresneš, moram te upozoriti da ti je pristup katastrofalan.

- Hahaha! Duhovitiji si nego prošli put. Mada, ondak nisi ni pričao. Samo si plakao, siso mala.

- Siso mala? Zašto me tako zovete doktore Jagoda?

- Ne znaš? Pa svi smo te u bolnici zvali sisa mala. Bio si miran, nisi plakao, ali kad bi video sisu poludeo bi. Pružao bi ruke, tražio da sisaš, a ukoliko ti ne bi uslišili želju, galamio bi neprestano. Prvo smo mislili da si gladan i da vrištiš samo pred dojenje. Kasnije shvatismo da vrištiš i kad se pojave sestre. Barabo mala. Toliko si voleo sise da su sestre to obilato koristile. Čak 4 sestre su uhvaćene kako te, kao fol, doje. Jebiga, volele su i one to. Sad kada si porastao, valjda znaš kakve su žene.

- Doktore,...

- Jagoda. Zovi me Jagoda, Dare. Pa, znamo se.

- Jagoda, nemam ništa sitno, a i žuri mi se. Drago mi je što smo se ponovo videli.

Ako valja sir i ako je testo dobro razvučeno, sirnica će biti ukusna. Nije od presudnog značaja da li koristimo mast ili ulje, da li ima dovoljno soli ili ne, da li je pravio Bosanac, Lala , civilni vojnik ili ugovorac.

Sirnice su u suštini dobre. To što smo mi ponekad kvarni, ponekad, ne uvek, pa pokvarimo ukus čak i najsavršenije sirnice je priča za neki drugi put.

Sad smo veseli i idemo na Novo naselje da slavimo Svetog Nikolu.                    

Bio jedan kralj. Vladao malim kraljevstvom. Od podanika je imao samo sebe. Ali, boleo ga kurac, bio je slobodan, niko mu nije govorio šta da radi, niti mu je iko mogao reći da je glup, dosadan, ili bolestan zato što mu se na čudan način sviđaju deca do 14 godina.

Čekaj. Pa on je kralj. I da ima podanike to mu niko ne bi mogao reći. Ne bi smeo reći. Odmah bi naredio da ga poseku.

A ko da ga poseče? Ako bi imao jednog podanika, a ovaj počeo da sere, on sam bi morao da ga poseče. Eeeeeeeej, da li bi smeo? Možda bi ovaj njega bocnuo dok bi se branio. Uf, jebem mu mater, nije lako biti kralj.

Sve bi bilo lako da imaš puno podanika koji te slušaju, i što je još bitnije, koji te se boje, pa bi oni ovog bundžiju očas posla.

Zna usamljeni kralj kako. Doćiće do novca. Mnogo novca. Platiće drugima da ga slušaju. Nadaće se da ti «drugi» neće samo uzeti novac od njega i oterati ga u kurac zato što im ne pada na pamet da nekoga slušaju. A u stanju su čak i da ga povrede dok budu otimali novac. Neće valjda? Ma, 'oće!!! Ljudi su govna, pročitao je to kralj negde.

A da uđe kralj među te ljude, da vidi, možda i nisu tako loši. Možda i nije neophodno biti kralj da bi bio sretan.

Daaaaaj... Zna on šta bi se ondak desilo. Neko bi rekao nešto što mu se nedopada, a on ne bi mogao da ga kazni. Ne! Odlučno, Ne!

Bolje biti kralj, pa makar i sam. Imati kraljevstvo! Lepo kaže omiljena poslovica moćnog kralja, koji inače mnogo voli poslovice.

-bolje kurac u ruci, nego pička na grani.-

Nasmeja se kralj što donese pravu odluku i čitav život ostade drkadžija.

U smiraj dana, kad je pozavršavala kućne poslove, Sova odluči da ode u goste svojoj najboljoj prijateljici, Zebri. Njih dve se znaju još iz studentskih dana, kad su studirale građevinu, besomučno izlazile, pile i duvale, da bi pred jutro, i jedna i druga, odlazile u Medveđu jazbinu sa izbacivačima iz KST-a.

Naravno, to vreme promiskuiteta je odavno iza njih. Obe su sretno udate Životinje, i tih dana se retko sećaju, odprilike jednom u dva meseca, kad Zebrin muž, Zec, ode na poslovni put.

Sova je pozvonila, Zebra otvorila vrata i razvukla usta u osmeh kako samo Zebre umeju. I Kamile, naravno.

«Sovo, ribo, baš sam se sad vratila iz radnje i hoću da te zovem. Zec je otišao u «Banatska Polja» nekim poslom. Kupila sam belog vina i trave od Kokošaka. Kažu Koke da je vrh. Gazda sadio, ma prava domaćica, a one ukrale. Sad gazda juri ostale Vragove (tako oni zovu ljude) i lomi im kosti dok ne priznaju ko je ukrao, a Koke se prave blesave i smejulje po ceo dan. Vučijak mi reče da nespavaju noćima, već samo duvaju.», reče Zebra.

«Vučko zna da su Koke ukrale i ne cinkari?!»

«Ma gde da cinkari kad je najviše navučen a i Koke su ga potplatile.»

Uđe Sova u kuću, protrlja krilima kao što bi Vragovi dlanovima i reče:

«Hajde droljo stara, zamotaj nam jednu.»

Naduvaše se kao Kokoške, popiše vino, setiše se kako su obe bile zaljubljene u Ludog Medu, šefa obezbeđenja izbacivača KST-a, isplakaše se, ismejaše i ućutaše. Posle 10 minuta ćutnje Sova reče:

«Zebro, uvek ogladnim posle duvke, imaš li štogođ za jelo?»

«Imam, slatka  moja, eurokrema. Fantastičan je. Sad ću ti namazati jedno parče. Hej, Sovo, da li voliš kad je debelo ili tanko namazano?»

«Volim.», reče Sova i zaceni se od smeha. Zebra takođe. Smejale su se 45 minuta.

Nije Sovin fazon toliko dobar, nego je trava koju Koke diluju vrh.                                                                                                  

To je baš luda stvar. I kad malo bolje razmisliš nije ni loša. Jebiga, isčekivanje prija. Volim taj osećaj kad se ne osećam normalno. Normalno je dosadno. Normalni su dosadni. Živeli nenormalni. Sviram tri sata bez prestanka a niko me ne plaća. To nije normalno. A fenomenalno je. Pre deset sekundi sam napravio stoj na rukama. I to onaj pederski, uz zid, da ne bih pao i razbio se kao jaje. Pilo se, pa se ravnoteža naljutila i otišla. Trezan sam i planiram da ostane tako, tako da je stoj na rukama neophodan da preživim nedostajanje. Kad objavim post idem u prodavnicu da kupim tri jabuke. Imam neodoljivu želju da naučim da žongliram.

Post se ne piše kad si pijan, a ja to upravo sad radim.

Rogi je danas odleteo za Toronto. Rogi je lik kojeg više volim od devojaka koje sam ispijao. Naravno da mi nedostaje.

Sava je glavni lik ovoga posta. Zaslužio je post zbog nepoznavanja stranog jezika. Zaslužio je post zbog bacanja u neartikulisano smejanje mene i Rogija. O Rogiju neki drugi put. Idemo.

Sava je preko katoličke crkve dospeo u Pariz. Bilo mu je lepo i preneću priču koja je mene i mog brata iz Kanade bacila u ludilo. Priđe Sava nekim ribama iz Ukraine, zavali se pored njih, pogleda u vedro nebo, radnja priče je koji sat posle ponoći, i prozbori:

«Stars.»

Ribe ga pogledaju i oduševe se s' njegovom romantikom. Ne bude ti Savo lenj i nastavi:

«Today is beautiful night.»

Treba li sad pisati da Savo nije probao sisu iz Ukraine. Ili međunožje. Jebiga, ribe vole kad ih muškarac nasmeje. Te iste ribe mrze smešne muškarce.

Granica koju želiš da pomeriš i ispod koje ne želiš da ideš je najbitniji sastojak Života. Bez  nje Život ne bi bio živ. Ukoliko se baviš sportom i sa 22. godine dostigneš vrhunac, postani automehaničer. Ili nešto drugo, bilo šta. Jeb'o te novac. Jeste on bitan, i loži, ali ne može da se približi želji za dolazak na granicu. Ta želja i put su mnogo bitniji i od same granice. Ukoliko put možeš preći za jedan bedni ljudski vek, želja ti je kurac a postavljena granica previše kukavički i previše blizu postavljena.

Ljubav i granica. Lolek i Bolek. Kurac i Pička. Usna i Sisa. Kakve sad ovo veze ima? Ima. Zamisli da se zaljubiš. Jako (kakva jaka reč). Ono, prvo- peckanje, drugo- nedostajanje, treće- uzimanje, četvrto- predavanje, peto- deca (da malo ubrzamo), šesto- međusobno poštovanje i pristojnost, jer dostigli smo granicu, imamo decu, mi smo fina porodica, pa i to je neki vid ljubavi, sedmo- partner umre, jebiga, godine ili bolest, i opet jebiga, život ide dalje, imaš decu, unuke, psa, mačku i ribice, imaš sve razloge da nastaviš da živiš, jer život je lep, život je čudo, život je more,... Marš! To je sranje. To je kao da skuvaš špagete i preliješ ih kupovnim kečapom zaboravljajući čak i bosiljak. Često sam se ložio i primao na žene. Sa ove tačke gledišta, dve kraljice nikad neću zaboraviti.

Da razjasnim, mislio sam ja da sam zaljubljen mnogo puta, ali sam grešio. Sad mnogo manje grešim pošto cure, koje su daleko od granice koju su zacrtale nekada voljene kraljice, nemaju nikakve šanse. Nije dovoljno ni da budu kao njih dve. Kao najbolja  kombinacija njih dve, ni to. I šta sad ja hoću?

Hoću ženu sa kojom ću do besvesti kombinovati treće i četvrto (vrati se na gore pomenuto nabrajanje), od petog ne bežim, deca su ukras sveta, ali hoću da napustim ovaj svet ako dočekam sedmo. Hoću da, ukoliko prvi odlazim, zahvalim Bogu na drugoj polovini jabuke. Ukoliko odem posle nje, hoću da to bude sekunda. Romeo nije dovoljno voleo Juliju. Trebao mu je otrov da bi joj se pridružio. Zamisli da toliko voliš da ti stimulativna sredstva nisu potrebna.

Milovan voli Radovana. Mnogo. Igraju basket, jedan na jedan. Gledaju filmove. Dele trešnje dok su još na peteljkama, zagledani jedan drugom u oči. Roditelji im se poštuju. Svake subote igraju kanastu, obe porodice, komentarišući kako je lepo što se deca vole.

I Milovan i Radovan su blogeri. I to kakvi, vrhunski. Pišu iz glave. Bez priprema. Emotivni su i reči se same lepe za ekran. I za srca čitalaca.

Drugarice zovu kučkama. Drugare nemaju i zovu ih majmunima. Ima i slatkih majmuna, smatraju; majmunčića s' kojima bi bilo lepo provesti veče.

Pogled je vrag. Milovan to dobro zna. Jednom mu je pobegao pred Radovanom i zalepio se za slatku guzu gimnazijalca. Nije hteo da siđe. Mrzeo je Milovan taj nestašni pogled. Voli Radovana, zna to i glavom i srcem. Ali,...

Pomagajte blogeri! U ovakvim trenucima status blogbustera ne znači ništa. Sve reči koje zna, zarezi, tačke, deklinacije,... ne mogu ga dovesti do odgovora. Potrebno je nešto jače, nešto divlje,... nešto što se zove Ljubav!

Milovanu su potrebne njegove kučke, njegove kučkice i njegovi mali majmunčići, da svi kao jedan viknu:

«LJUBAV!!! Radovanova ljubav je jača od sto guzica sveta. Pa bile one sto puta muške i sto puta iz gimnazije. Izaberi Radovana!»

To mu je potrebno, dragi blogeri. Ja ću mu pomoći. Biću tu ako zatreba. Jer ja sam bloger. Ne zatvarajte oči, pomozite i vi. Lako je ploviti blogbusterskim postom, teško je poljubiti u pravom trenutku. A taj poljubac, to je BLOG!

Napušio se zec i skočio u jezero. Plivao više od 24 sata, okupile se životinje na obali i naizmenično komentarisale kako nije normalan.

«Koji vam je kurac KOPNENE životinje?», reče im zec.

Tako se i ja osećam. Neka alkohol ne shvati pogrešno, ovo nije protiv njega. Alkohol i ja smo dobri drugari, samo se od utorka ne viđamo. Pijem bistri voćni sok presečen gaziranom vodom. Pola - pola. Mnogo ljudi mi postavlja isto pitanje, i to ljudi kojima alkohol posle trećeg pića postaje gospodar, umesto da im služi:

«Dare, šta ti je, da ne piješ antibiotike?»

Koji vam je kurac KOPNENE životinje?

Drugari, video sam večeras dve devojke kako se ljube. Lepa slika.

Kako Su Nastale

Jadna žena, ona njena

Razderana i crvena

Igrala se kao mlada

Nastavila to i sada

Ona ima drugaricu

Čiju prinosi licu

Zaključiše da ih boli

Kad ih muško strasno voli

Da zaleče svoju tugu

Sada ljube jedna drugu

Devojke shvatiste li što?

Igrajte se po malo!

Vlatko, petogodišnji dečak, navijač Vardara, zaljubljenik u reku koju su nazvali po njegovom omiljenom klubu, bez stalnog mesta prebivališta i bez stalnog obroka, šetajući kejom primeti otvorenu konzervu koju sa zadovoljstvom lansira desnom nogom.

To je nebitno, naravno. Bitno je da je, sekundu kasnije, primetio zelenu harmoniku. Mala zelena harmonika, belih tipki, crnih povisilica i zlatnih basova. Seo je na hladan beton, stavio harmoniku u krilo, pritisnuo dve bele tipke, jednu crnu tipku i dva zlatna dugmeta. Iz harmonike je , umesto zvuka, izletelo:

« Ispuniću ti jednu želju.»

U istom trenutku se pretvorila u gitaru. Vlatko je danas veliki. Mnogi, među kojima sam i ja, vole da ga slušaju. Možda bih i ja svirao kao on, da sam kao mali toliko želeo gitaru.