dare

- Šta bi poneo na pusto ostrvo? - upita Svinja Petla.
- Ne bih nikada išao na pusto ostrvo. Koka, Koke, kukuruz, gazda greje kokošinjac od kad je nabavio nosilje, spavam u toplom, kita mi je redovno u toplom jer sam jedini Petao na imanju, puno dvorište Crvića, kljucam, tucam i od zdravlja pucam.
- Ma ne, pitam te hipotetički?
- Šta ti je to?
- Hipotetički? Nisam ni ja sigurna, ali onako, kako bih rekla, kad bi se desilo da se nadješ na pustom ostrvu.
- Aaaaa! Pa, hipotetički, ili bolje rečeno ptički gledano, jer i ja sam valjda neki kurac od ptice,  ne vidim kako bih se našao na pustom ostrvu. Slabo letim, a kada bih putovao brodom, kupio bih kartu za neku destinaciju koja nije pusta. E sad, postoji varijanta da taj brod potone blizu nekog pustog ostrva, što opet ne donosi mogućnost da se nadjem na pustom ostrvu.
- Kako?
- Ne znam da plivam.
- Možda bi te plima izbacila.
- Nema šanse, umro bih od straha kad bih video da brod tone, pre nego što bih potonuo. Ustvari, možda bi me plima izbacila na ostrvo, ali već bih bio mrtav.
- A ako te otmu gusari, pa te izbace na pusto ostrvo?
- Dobro, Svinjo, ja znam da bi gusari više voleli tebe da otmu, ali ne verujem da bi me ostavili na ostrvu. Najverovatnije bi me pozvali na ručak, prethodno me očerupavši i ukrasivši krompirom.
- Gusari su baš zli.
- Jesu, za razliku od tebe koja si pojela Prasiće koje si oprasila.
- Oh, ne podsećaj me. Još me grize savest. Porodjaj je bio jako naporan, pa sam ogladnela.
- Verujem da bi Prasici, da su kojim slučajem preživeli to što si ih pojela, našli satisfakciju u tome što te grize savest.
- Ne razumem te. Zašto me napadaš? Htela sam samo da malo popričamo.
- Ja tebe razumem. Ti si Svinja. Izvini. Poneo bih televizor.
- A gde bi ga uključio na pustom ostrvu?
- U struju.
- Ali na ostrvu nema struje.

- Da znaš da možda na tom pustom ostrvu ne bi bilo loše.

- Što?

- Nema Svinja.

HRT 1, upravo završena emisija u kojoj je gost bio čovek iz naslova. Pročitao sam dosta, ovo dosta je slobodna procena, njegovih tekstova, knjigu, a i pročitao sam i čuo dosta komentara o njemu.

Danas, u emisiji, pred kraj, se pojavio neki ćelavac koji ga je nazvao Borisom sa konjskim repom. Sem konjskog repa mu  je zamerio što nije promenio ime, jer se zove kao Spaski, Jeljcin, i da to nije ime za Hrvata već za boljševika koji želi sve najgore hrvatskoj suverenosti. Prezime je isto problem za inteligetnog ćelavca, jer Dežulović u kombinaciji sa Borisom zvuči kao da mu treba dati nadimak Lenjin, a ćelavac i njemu slični odlično zna kako ti boljševici mnogo više vole Srbe od Hrvata. Zamerio mu je i što je zajebavao Tudjmana, jer ko zajebava Tudjmana zajebava Hrvatsku. Ćelavac je završio sa tim da Boris voli Hrvatsku sigurno bi promenio ime i nazvao se Trpimirom ili Zvonimirom, a i prezime bi promenio bar u Dižulović.

Zanimljivo mi je što se čovek nije ni osvrnuo na baljezganja te vrste. Jako je teško napraviti većeg majmuna od lika koji je to sam, svojim izlaganjem, već uradio. Šta god da kažeš, umanjio bi majmunizam i renesansu izlagača.

Da, ranije sam čitao da se Dežuloviću zamera što izdaje knjigu u Beogradu, i kako se upucava Srbima u njihovoj prestonici. Ja sam Srbin, a niti u jednom njegovom tekstu nisam primetio da mi se upucava, niti da se upucava mojim sunarodnicima. Danas sam čuo da za Tompsona kaže da je ustaška pičkica, koja zbog novca i velikih dvorana ne sme javno da se deklariše kao ustaša, ali je zato u malom odabranom društvu veliki poklonik Ante Pavelića. I...? Šta sad? Studio HRT-a je u Zagrebu, ne u Beogradu. Treba imati hrabrosti staviti ustaše i pičkice u istu rečenicu, pa izaći iz studija.

Živeti u Splitu, a pisati o zločinima u Lori, nije niti malo naivno. To je hrabro. Čudovišno hrabro. Veliko. Boris je velik. Kad čujem - veliki Hrvat, ne mislim na Gotovinu, mislim na Borisa Dežulovića. Čovek  voli nogomet, navija za "vatrene", zna da nasmeje čak i kada piše o monstruoznoj stvari kao što je rat. Voleo bih sa njim popiti piće i porazgovarati. Verujem da bi me razgovor sa velikim Hrvatom namestio još većim Srbinom. I još boljim čovekom. Pa makar razgovor trajao samo desetak piva.

Da li je slucajno što rođenoj strini nisi pisao 10 godina? Kurac je slucajno. Sve se radi s namerom, tako da i ja, danas, namerno pišem o smrti. Prvi put u životu. Bilo bi čudno da prvi put u smrti pišem o životu, Jakovljeviću.
Juče me je udarila struja. U ruku. Pa se proširila celim telom. Žena je odlučila, povodom nove godine, da okitimo kafanu, cega se ja lično gnušam ali se plašim žene, tako da smo one ciganske sijalice utakli u struju, a one, kao i svako kinesko sranje (jebem li ti bubnjeve Darkvuda, koliko je političke nekorektnosti u ovoj rečenici) ne rade. Ustvari rade, pa se umore posle dve sekunde i spavaju dok opet ne uhvatiš kabal i pocneš da ga drkaš. I uhvati Dariša onaj plastični gumbić, što bi rekli Hrvati, ne shvativši da je taj gumbić namenjen za ubijanje sirotinje povodom novogodišnjih praznika. I onda puče kao što "tetka" puca, ako ste bili u vojsci, ili ako ste kriminalni dečko u usponu. Upalio se kabal i ofarbao mi prst, ali ono što je najbitnije za priču su tih nekoliko sekundi ranije, kad je struja istraživala delove moga tela, kako ni jedna devojka nikada nije. Bol u grudima, jači nego kad se Mitar Mirić ošišao i poslao one divne lokne na pločice elitnog frizerskog salona, za koji sam mislio da nikada nece proći, se završio tako što mi se desna sisa grčila i opuštala narednih 5 minuta. Ljudi, najozbiljnije, zajeban osećaj. Samo oni koje je udarila struja znaju na šta mislim, tako da se neću ni truditi da verno opišem osećaj.
Nisam ubijen, ali 220 volti mora da odgovara bar za pokušaj ubistva. I šta bi onda bilo? Meni ništa, ja najverovatnije ne bih ništa osetio, ali ne mogu da zamislim kako bi žena vrištala, trebali ste je videti juče a nisam poginuo. O roditeljima ne smem ni da razmišljam, majcin sinčic, a ni matori nije ništa bolji. Brat bi, kao što radikali brane Kosovo razbijajući izloge po Beogradu, posekao sve bandere i ostavio Srbiju u mraku da saoseća sa njim jer glavonje više nema. A ko je za sve kriv? Kinezi? Nisu. Nova godina i Ðjed Mraz? Nisu ni oni. Kriva je smrt. Mora da je išla po neku babu u komšiluku pa me očešala. U naslovu sam napisao da ću ozbiljno pisati o smrti, i sad ozbiljno pitam, kako je to kada ti smrt popuši, ako je ovako zajebano kada te očeše? Mora da je do jaja. Zahvaljujuci američkim pornićima danas cure dodiruju usnama jaja, mogu misliti kako smrt lako odradi radnju.
Ok, po meni je smisao života ne bojati se smrti. Da li je to moguće? Možda Ahilu. Ili Molderu Foksu. Meni je zent. Jebi ga, danas sam pojeo dve fantastične kobasice na kiosku u Takovskoj. Ima li kobasica posle smrti? Piva? Pičke? Sinoc sam smazao dve pljeskavice u dve lepinje, napio se crnogorskog Vranca i pred spavanje jeo neke krekere sa makom. Žena je napomenula da će mi pozliti. Nema šanse. Ne sinoć. Uživao sam u svakom zalogaju i gutljaju. Život, prijatelju. Ne živimo svaki dan kao da nam je poslednji jer smo razmažene pičke. Hladno nam je, piški nam se, bojimo se mraka. Šta ako ona lepotica kaže ne? Ništa. Ali ako kaže da, pocastićeš je kitom veličine pečurke u kojoj živi Veliki Štrumf. Ali ja nemam toliku kitu. Ona će ti je napraviti, ne boj se. Nema se vremena, što bi rekao Brus Vilis Bati Živojinovicu u filmu Loza - Vinjak -  Rum.
Posmatramo smrt kao velikog osvajača koji nam sve uzima. Kad umremo jebe nam ženu preko mlohavog kolege sa posla, postavlja smrdljivog debeljka na moju stolicu u kafani koji besomučno pije pivo koje mu toči moj Srle ophrvan tugom jer mene više nema, ohrabruje ljude da pričaju kako Darko i nije neki veliki gubitak, inspiriše nekog lajavca da pripoveda kako me je jebao u guzu a ja nisam tu da to opovrgnem, i tako ta sranja. Nije u redu. Hej smrt, pravi si smrd.
Ipak, mislim da je se najviše bojimo zato što je ne poznajemo. Nemamo predstavu šta nas čeka. Religiozni ljudi kažu da će nam biti do jaja, ali ja ne verujem ljudima koji su druge ljude nabijali na kolac, palili na lomačama, ili ih žrtvovali režuci im vratove iz dosade. Ne veruju ni oni sami sebi. Ubeden sam da je 90% sveštenika prestavljeno u sudnjem času. Ako ništa drugo, pomisle da su najebali ako Bog stvarno postoji i kako gleda na njihovu sklonost da maze dečačke genitalije. Ništa od toga, nemaju razloga za strah. Bogovi bi smrtnike kažnjavali još za života, da postoje onako kako ih vide islamisti, hrišćani, budisti ili Tom Kruz. Kurac bi bili strpljivi da te kazne u zagrobnom životu. Što se mene tiče, Dušan Kovačević je u "Sabirnom centru" najbliže prišao istini.
Zato se ne treba bojati smrti. Nemojte nikako pomisliti da je se ja ne bojim. Ja sam teoretičar. Doduše, da mi se sada pojavi kostur sa crnom odorom i kukuljicom, pitao bih ga da li mogu umesto češanja dobiti pušenje, na šta bi mi on najverovatnije sečivo kose nabio u guzu. E sad, da mogu da skupim sve prste sem srednjeg i da mu ga pokažem u tom trenutku, tada bih stvarno bio bad mother fucker. Kvota da bih to uradio je sigurno preko 100. Ko zna. Možda uspem sebe da ubedim da nisam bedno piskaralo i da, kad vec idem, treba da odem kao aždaja koja je napisala slatku malu izvrnutu tortu. Hrabro, pa šta bude.
Da završim u duhu naših naroda i narodnosti. Živeo život, umrla smrt. Jedite, pijte i ne bojte se. Ako vec moraš da ideš, potrudi se da ne žališ. Zamisli da poslednje dane provodiš sećajući se kako te neko vuče za nos. Ubeđen sam da bi svako u tom trenutku sve dao da je pre koju godinu, ili deceniju, odsekao ruku koja mu je dirala nos.

Dve suknje. Lako je biti domaćin savršenim gostima. Verujte. Još sam pod utiskom.

Vidra se probudila. Naspavana.

- Nije se teško probuditi naspavan kada nemaš budilnik. – reče Vidra, mada je niko nije čuo.

Danas ima posla. Vidra ima posla, danas. Danas nema ništa. Treba kuću počistiti, treba muža zasititi, treba dušu napojiti, treba cveće mirisati.

-Zdravo Vidro, zdravo rode, daj sestriću razonode! – začu Vidra iza vrata i štrećnu se. Štrećnu se je nešto kao štrecnu se, samo što se štrecneš srećan.

- Zdravo Bojane.

- Završio sam školu. – reče Bojan.

- Koje je boje?

- Plava.

- A šta ćeš sutra da farbaš.

- Ja ne farbam, ja bojim.

- To je isto.

Ode Bojan ljut kao da nije ni dolazio, bez obzira što to nema nikakvog smisla.

- Ja se nikada ne bih naljutila zbog takve gluposti. – reče Vidra, mada je niko nije čuo.

U to vreme brkati čovek, koga još niko nije video, zakuca na vrata, besan, do duše ne kao što je Bojan bio besan malopre, što nema zvona na vratima.

- Ko ste vi?- upita Vidra pošto je otvorila vrata i prvi put, kao i mi, videla, mi smo videli, Brku. Dopada li vam se Brka, pitam ja vas, iako sada tome nije ni vreme ni mesto? Dobro, nije bitno, da vidimo šta Brka hoće.

- Ja sam privatni detektiv, - reče Brka – imate li neki zločin koji bi voleli da rešim? Ili misteriju? Ili nedoumicu?

- Nemam, hvala.- reče Vidra.

- Ali zašto? Uopšte nisam skup.

- Nema veze. Imam obaveza.

- Lepo se vi bavite svojim obavezama, a ja ću da rešim problem koji vas muči. Uopšte nisam skup. – reče Brka i pogladi, na Vidrino iznenadjenje, bradu koja je skroz ćosava.

- Ne, zaista, nema nikakav prob...

- Dobro, evo, ne znam zašto ste takvi, ali znam da ću da uradim nešto za vas, pa makar i džabe. – reče Brka i pogleda Vidru tako odlučnim pogledom da je Vidra pomislila da ispred nje stoji Tigar.

- Molim vas, gospodine Tigre, ovaj Brko, mnogo me zanima, a nikako da saznam, ko je ofarbao školu u plavo? – upita Vidra.

- To je teško pitanje koje zahteva detaljnu istragu. – reče Brka i nasmešeno ode na posao.

- Dosadnog li lika, – pomisli Vidra – treba muža zasititi, a već tol’ko sati.

Zaboravila je kuću počistiti, dušu napojiti i cveće mirisati.

Mene sutra ne budi budilnik, posle dužeg vremena. Sigurno sam zato ovo napisao.

Sad ću da pročitam Dilana Doga, epizodu koju još nisam čitao, pa ću da spavam i da sanjam da sam hrabar kao on, a sutra očekujem dan koji će biti dobar bar kao Vidrin.