dare

Sudili Leptiri Kravi jer je pojela svo cveće sa livade pa sada oni ne mogu da lete sa cveta na cvet.

Kravin advokat, inače Leptir, doveo je u sudnicu psihijatra, koji je objašnjavao da ni jedna normalna Krava ne luta livadom i traži cveće da bi ga pojela, nego lepo pase travu redom, pa ako naiđe na cvet, naiđe. Porotnicima, isto Leptirima, je bilo jasno da advokat želi da prikaže Kravu neuravnoteženom da ne bi završila u zatvoru već u ludnici.

Na kraju izlaganja i unakrsnog ispitivanja, koje je bilo bezuspešno jer se Krava branila ćutanjem, a na kojem je i pored toga izrečeno mnogo teških reči od strane oba advokata, inače Leptira, sudija upita Kravu želi li da da poslednji iskaz.

Krava reče:

«Želim.»

Posle toga je usledila duga tišina koju je tužilac prekinuo konstatacijom da ih Krava zajebava.

Krava pročisti grlo, uze gutljaj Ovčijeg kiselog mleka i reče:

«Pa dobro, da li ste vi normalni? Ja ovde uopšte nisam došla da mi sudite, već da vam se izvinim što sam pojela svo cveće. Posle svih gluposti kojih sam se naslušala i svih napada koje sam preživela, odlučila sam da vam kažem da se jebete i vi i vaši kratkotrajni životi. Ja sad idem. Naravno, od izvinjenja nema ništa.»

Sudnica je zanemela. Krava je ustala sa stolice i lagano krenula na svež vazduh. Prvi je dreknuo sudija:

«Stani. Da si se odmah vratila. Primenićemo silu. Straža!!!!»

Stražari, inače Leptiri, krenuše tući Kravu. Uskoro im se pridružila cela sudnica, inače sve sami Leptiri. Krava, neosetljiva na njihove udarce, lagano se dogega do štale. Izgledala je impresivno sa silnim Leptirima oko sebe. Prva ju je primetila gazdarica imanja, Francuskinja, inače modna kreatorka, koja je u trenutku dobila ideju za Leptir mašnu.

Od toga dana žene nose mašne u kosi, ili na haljinama, neke čak i na cipelama. Muškarci, pogotovo konobari, ih nose na zadnjem, ili prvom, zavisi odakle se gleda, dugmetu košulje. Oni što vole da eksperimentišu stavljaju ih i na poklone.

Ali nikada nikome Leptir mašna nije stajala tako lepo kao Leptiri Kravi, onog dana, kada se vratila sa suđenja.

ps    Sinoć sam u «Gusanu» upoznao curu koja je u kosi imala dve mašnice. Predivno su joj stajale, kao da ima leptire u kosi. Poveli smo priču o tome kako su mašnice ušle u modu i...

Novac. Moral. Pravnici. Ne vredi. Jednostavno ne mogu da budem ljut na onu osobu bez glave koja uzima novac da bi neki lenjivac postao advokat ili sudija. Ogledalo našeg društva. Ovde ne mislim samo na Srbiju već na ceo svet u ovom veku. Ne pada mi na pamet da upadam u vatru zbog ljudi koji primaju mito. Ko ih jebe. Ne mogu čak ni da napišem da ja to nikada ne bih uradio. Pa da sam ja profesor, možda bih puštao studentice sa velikim sisama. O deci najboljih prijatelja neću ni da trošim reči, tek bi oni lako prolazili. Ko me jebe, zato ja nikada neću biti profesor na faksu.

A i taj moral. Pričati o njemu je kao pričati o ukusu. Različito je shvatanje o tome šta je moralno a šta ne. Ja sam za neke ljude ekstremno nemoralan. To nije moj problem. Ti ljudi mogu da mi duvaju, ili da pokušaju da mi polome noge bejzbol palicom, ili da pokušaju da spavaju sa mojom majkom pa da otac i ja budemo tužni i poniženi, ili... Problem je kada uradim nešto nemoralno po svojim merilima. Za druge ljude i njihove moralnosti se jednostavno nema vremena. Dobro, ako se radi o ljudima koje voliš, a imate različito poimanje o moralnosti, naravno da ga nećeš zajebavati i sprdati se sa njegovim moralnim načelima.

I šta sad? Šta ćemo sad? Da li da kleknemo i molimo se Bogu da ovoj naciji pokloni moral? Možda bi jedno od rešenja bilo da se mladi ne jebu pre braka. Tada bi se sigurno rađala moralna deca, kojima ne bi na pamet padale stvari kao što su oralan ili analan seks, pa bi samim tim bila otporna na korupciju. Ili možda da seks iskoristimo u drugom kontekstu, pa da one uhvaćene u korupciji seksualno zlostavljamo na trgovima. Ne, ovo drugo ipak ne, jer imamo mnogo mazohista koji bi se prijavljivali i bez izvršenog zločina.‚

Sve u svemu, dragi pravnici su uhvaćeni prljavih ruku. Da li higijeničari lažu, ili pravnici, odrediće neki drugi pravnici, koji su uzgred, kroz prethodne godine pokazali da su prljavi od članaka do kose, ali verovaćemo u njihovu odluku jer su oni bar toliko moralni da ih niko do sada nije uhvatio.

A ja? Evo ništa, pijem pivo. Odradiću koji sklek, pa idem jednoj klinki pokazivati matematiku i od njenih roditelja uzeti nešto para, svratiću do prijatelja po stvari koje sam ostavio posle dolaska iz BG, a večeras ću se igrati nemoralnosti sa nemoralnom devojkom. Jebem mu, neću imati vremena da budem ljut na Kragujevčane. Malo mi je i žao tih finih profesora. Pa zašto nisu pazili? ZAŠTO? WHY?!?!?!?!?!

We belong together...

A i da nije tako zar je bitno kada već sedimo jedno pored drugog.... čudan je bio ovaj dan, a još čudnija noć. Tačnije oni sede jedno pored drugog. Ko su oni? I to je nebitno... ova je noć bez sna.... zašto ja sve ovo pišem!? Pa u stvari i ne pišem. Ja samo sedim. Večeras ja nisam ja. Večeras sam tastaturu ustupio drugima. Da oni pričaju. A šta taj drugi kaže? Kaže da je još jednom potvrđeno da koincidencija ne postoji. Postoje koraci, akoraci su dugi, ili kratki.

Ovaj drugi sam ja. Svoj. Možda sada smetam. Ali i ne smetam. Znaš čudna j ova noć. A čudan je bio i dan. Sad sam ovde. Kod Dareta. Dare. Znate šta znači dare. Usuditi se i pokušati. Zato je Dare dare. I zato ja ovo kuckam a ne on. I mogao bih još toga....

Bitno je da je veče bilo dobro. Bitno je da kojoti nisu ružni. Bitno je da neke stvari dolaze prosto same od sebe. Mi... kao da nismo mi ti koji biraju, a opet jesmo. I dok sa zvučnika ide the direction of the eye so missleading, the direction of the soul... i will walk with my hands bound.... kod mene ide... sometimes i feel...

And i realy do.... sometimes, to je za one koji čitaju....

Ali ovo je za tebe...

Friends will be friends, and they will always understand, without explanation....

Who needs words when you got action....

Živeli.... sto godina

Adrian

Kada provodiš vreme sa jednim mojim prijateljem, a niko od tebi dragih ljudi to jutro nije napustio ovaj svet, bićeš raspoložen. Sigurno. Stalno.

Nekada sumnjam da je on super junak sa ostrva snova. Meni ljudi govore da sam optimista i veseljko, ali ja sam nekada sjeban. I kvaran, i ljubomoran, i brezobrazan, i... A ovaj frik, nikada. Dobro, kurac nikada, to ja imam takav osećaj.

Pre neku noć smo varili, pa se umorili, pa seli da popijemo par piva. Pričali o životu, kao ozbiljni ljudi. Ja se iznenadio. I raznežio. Mi pričamo ozbiljno? Biće snega.

Ja mu spomenuo neke moje planove, želju da se uozbiljim, konstataciju kako je pravo vreme za to, mogućnost selidbe u prestonicu,...

Saslušao me. Klimao glavom. Nije ni jednom prsnuo u smeh. Rekao je da me razume, da i on razmišlja u tom smeru.

«Dare, u pravu si. Dokle više ovako. Znaš o čemu ja razmišljam? Meni je dosta i ovoga Novog Sada, a ti bi u Beograd. Tu se razlikujemo. Ja bih kupio salaš, neki autić, pokupio ovu moju i preselio se. Dolazio bih jednom mesečno u grad da pogledam pozorišnu predstavu, a ostalo vreme provodio na salašu pazeći da mi ovce ne pojedu vutru.»

Ozbiljan je. Ne mogu da verujem. Ima relativno novu curu, zajedno su mesec dana, možda ga je ona promenila. Ali, i one njegove ranije curice su bile fine, pa ništa. Rekao sam mu da svakome dođe dan kada počne da razmišlja na taj način, a on nastavio:

«Baš to ti pričam. Zamisli, ti mi dođeš u goste. Moja žena nam skuva kafu, ja natočim vina iz podruma, žena ode da naseče pršute i sira, jedemo, pijemo, posle jebemo moju ženu,...»

Zgranuto ga gledam. Lice mu je i dalje savršeno ozbiljno. Ponavlja mi poslednju rečenicu i počinje da se valja od smeha. Ludak. A ja još veći od njega, čim mi decenija nije dovoljna da to shvatim.

«Dare, prijatelju, koga boli kurac šta će biti sutra, a ne za nekoliko godina. Hahahaha, i nije mi jasno što si se tako zgranuo kada sam ti pomenuo obaveze moje buduće supruge. Ti i ja smo prijatelji, a prijatelji treba sve da dele. Vratimo se mi na posao. Treba variti. Pogotovo ti. Počeo si da odrastaš, moramo to zaustaviti.»

Pizda mu materina luda, gori je od Erika Kartmena.

02:30. Sunce još nije izašlo. Februar je. Da je jul, opet ne bi izašlo, jer se 02:30 nalazi u Vojvodini. Nije 14:30.

Zubarska stolica, zubarska ordinacija i zubarska zubarka. Jede šampite prstima. Prilazi, pita šta je to toliko hitno, otvaram usta, stavlja mi prste leve ruke u njih, a desnom gura ogledalce u ista. Osećam ukus belanceta i šećera. Vrištim od bola jer mi se šećer lepi za bolesni zub. Doktorica za bolesti usta i zuba mi govori da sam pešovan, uzima tri velika gutljaja Vinjaka iz flaše, ponudi i mene jer je bez anestezije ostala već u 01:15. Jasnije mi je zašto tako izgleda. Zaključuje da zub mora napolje. Vadi samo polovinu i zaključuje da je pola više nego ništa. Ulazi njen ljubavnik. Svađaju se. Već je 02:45. Govori ljubavniku da je mogao malo da sačeka, ali ne, njemu je potrebna publika da bi se svađao. Ljubavnik, čuvši to, hvata me za uvo i izbacuje iz ordinacije. Jači sam od njega, ali sam pogrešno vaspitan da poštujem starije. U čekaonici me hvata panika da ću izgubiti zub zbog njihove svađe. Setio sam se da zub svakako mora napolje ako želi dobro organizmu. To me smiruje. Panika je bezrazložna. Pogledam u ogledalo. U ćoškovima ogledala su Miki, Šilja, Paja i Pluton. Na sredini sam ja. Iz usta, kao iz vodopada, curi krv. Krvava majica, krvave pantalone, krvave patike. Krv mi, obično, ne smeta. Vrti mi se u glavi. Začudim se. Ja sam dobrovoljni davalac krvi. Zašto mi se vrti? Mora da sam izgubio više od jednog litra. Zadovoljan sam jer sam rešio zagonetku. Padam u nesvest.

Sanjam kako jebem ministra zdravlja, a on me u toku polnog odnosa moli da ne pričam nikome šta mi se desilo u ordinaciji. Naravno da neću. Pa nisam ja drukara, kažem ministru i odlučim, na njegovu žalost, da sanjam još 24h.

Priču posvećujem prijatelju, jer je pre neku noć prišao idiotu koji je maltretirao cure u pabu i rekao mu:

«Ja nisam peder, ali tebe ću da jebem ako nastaviš, života mi.»

Mi, što ga znamo, znali smo da će to i uraditi. Bukvalno. Srećom, znao je i idiot pa je otišao.

Nisi uvek srećan. Nekada si tužan. Nekada srećan. Nekada tužan. I tako. Meni je apetit bolji kada sam srećan i mogu da pojedem više hrane. Lepši sam sebi kada sam srećan. I vi ste mi lepši. I jebe mi se kada sam srećan. I kada sam tužan, ali manje. Naravno, nisam ni ja uvek srećan i nasmejan kao Betmenov večiti rival koga je Veliki Džek maestralno odigrao na filmu, ali jebi ga. Mogu vam reći da sam tužan kada nisam srećan.

Tuđa tuga, mislim na dobre ljude, tj na ljude koje je smatram dobrima, prelazi i na mene. Kao vaške, žutica, boginje, ili virus gripa. A ako su ljudi koje volim tužni, e ondak je baš zajebano. Ali, ima tu jedna caka. Ako neko tuguje iz razloga koje ja smatram smešnim a ne tužnim, ondak me baš boli kurac. Iz ovoga su izuzeti ljudi koje volim. Njihovi nazovi problemi me dovode do ludila, ali ih saslušam. Ne pravim se pametan, kao što to sad radim. Smiri me to što pomislim da je bolje da nemaju pravi problem, jer šta bi tek tada bilo.

Kada je vreme za uzbunu? Koji su to problemi, po ovom seronji što se raspisao? Kada te ostavi jedna, ili dve, ili, svih mi dabrova sa Ontarija, kada te ostave sve tri cure. Ljubav, Vera i Nada. Ovih lepotica sam se setio danas kada sam ostavljao jednoj teti iz daleka poruku inspirisanu slikom dva zagrljena kostura. Tada sam baš bio haj, kao da sam Kariću ukrao novac za sledeću kampanju i uvalio mu prezime. Pre početka pisanja posta sam se opet setio lepotica. Završio sam razgovor sa osobom koju mnogo volim i skontao da je tužna. I to onako da se i ja rastužim. Njeni razlozi su mi tu i tamo opravdani. Ma opravdani su, bez tu i tamo. Jebi ga, žensko je, a znate kako one razmišljaju. Nisam najsigurniji sa kojom od tri lepotice raskida, ali bojim se da se zakačila sa sve tri. Lako je meni, sa bezbedne udaljenosti i sa mesta posmatrača da serem kako nema razloga za brigu. Kada nekome nešto fali, ja kažem da će biti toga, da je život kratak, da će taj neko izgraditi još lepši i još stariji most... A kada meni nešto fali, pa se neko pojavi sa takvom pričom, ja bih mu se najradije poigrao sa sestrom. I jako me nervira. A u pravu je. Ja sam seronja što me on nervira, ne on.

E zato sam ja sve ovo napisao. Da ne zaboravim. Da, kada sledeći put ja budem tužan (daleko bilo), pročitam ovo i da nemam na koga da se ljutim. A čovek koji se ljuti na samoga sebe, i ne poduzima ništa da to promeni, trebao je da se rodi kao kupus a ne kao čovek.

Prijatelji, pogotovo ti sa kojom sam malopre razgovarao, da se što pre vratite u sedlo. Pojedite Plazmu, samo nemojte «mini», jer svi kauboji jedu Plazmu, a oni se često vraćaju u sedlo.

Apelujem, nemojte jesti mini Plazmu, jer smanjuje penis. Posle je potrebno pojesti kg mlevenog Plazma keksa da bi se vratio u normalu, što, priznaćete, nije uopšte jeftino.

I nemojte se zajebavati, verujte reklamama. U njima nema gluposti i one nikada ne lažu.

Ako želite da ličite na Mikija, svaki dan jedite kg kikirikija i pijte gajbu Vajfert piva. Prvi rezultati su vidljivi već posle samo mesec dana.

Ako želite da glasate za mladu, nasmejanu, i nadasve ponosnu Srbiju, glasajte za Voju Koštunicu i Srbija će ličiti na Voju. Biće tako poletna i brza, biće uvek spremna da se uhvati u koštac sa najvećim problemima, biće kombinacija tradicionalizma i samo dobrih vrednosti trulog zapada. Jer ako čovek koji je sam izgradio tri km puta za godinu dana, čovek koji je od Čačka namestio takav grad da su gradonačelnici Tokia, Njujorka i Jagodine došli da nauče nešto, kaže da je Voja Srbin, onda je Voja Srbin i za njega treba glasati. I kad vas neko pita da li je Voja Mađar, vi kažite da nije jer ste videli na reklami.

Ako slabo krešete u zadnje vreme, nije problem, samo upalite tv i sačekajte reklame. Shvatiste li što? Naravno!!! Kupiću žvake posle kojih ostaje ledeno svež dah i pojebaću sve i jednu dobru ribu koja se vozi vozilima gradskog saobraćajnog preduzeća. A ako sam noću sam u kafiću, sešću za šank, naručiti Lav, popiti, podrignuti, i prići stolu za kojim sedi 5 prvoklasnih riba. Izabraću najbolju, odvešću je kući i tako kresati da će spavati dva sata duže od mene. Ujutru kad ustanem i odem u kupatilo, zahvaljujući ogledalu ću videti malu flašu Lava u zenici oka svog. Ako bolje pogledam, pročitaću na flašici «premijum».

Ako vam je stan u haosu, molim vas, ne brinite. Sredstva za čišćenje vam nisu potrebna. Dovoljno je da imate gitaru, klavijature, ili bar usnu harmoniku da bi odsvirali dobro poznatu melodiju. Istog momenta se pojavljuje ćelavi peder koji vas pita koju vrstu problema sa nečistoćom imate. Tek što ste izustili, problem je nestao i vaši roditelji će i dalje misliti da ste kreteni bez prijatelja.

A sad vrh. Vreme neimanja novca je prošlost. Dovoljno je da uđete u banku, date cvet fenomenalnoj ribi za radnim stolom, dignete njenu stariju koleginicu u vis, koja ne da nije za bacanje, nego je vredna žvakanja žvaka i ispijanja Lav piva, odradite jedan giv mi fajv sa frajerom u odelu i svi problemi su rešeni. Nemorate čak ni da imate račun u toj banci. Jebote, tamo su zaposleni toliko dobri i lepi da bih ja spavao i sa ženama i sa muškarcima. Nije bitno, samo da su lepi i bogati.

Šta dalje da pišem. Ako imate mecu, a baš taj dan treba da pozirate akademskom slikaru, specijalisti za aktove, stavite mikro uložak ili jedan od čarobnih tampona, samo sakrijte končić, koristite Feri za pranje glave i nećete više imati peruti, masnoće i kose, ako prdite popijte jednu aktivija dibidus ekcentrus, jer to nije običan jogurt, nije, duplo je skuplji, ako...

Dosta više. Sve što treba da uradite je da upalite tv. Šta čekate?

Ako nastavim ovako putovati, neću znati koji grad da zovem svojim. Na putovanjima možeš upoznati razne ljude i to uopšte nije čudno, ali kada upoznaš medveda, to je već za priču.

Medved se zove Rodoljub, a to što smo se upoznali početkom februara kada bi on trebao spavati, možemo zahvaliti njegovom glasnom hrkanju. Zima 2007. nije nešto hladna, pa medvedi ionako nemaju čvrst san. Još kada u pećini imaju jednog Rođu koji hrče, ne mogu ni oka sklopiti. E zbog toga su oni mog prijatelja medveda izbacili iz pećine. Njemu nije trebalo puno da shvati da je bezveze prespavati jedno godišnje doba, i da je beze živeti u šumi, pa je iznajmio stan na Vračaru i zaposlio se kao obezbeđenje u jednom noćnom klubu.

Po ko zna koji put sam shvatio da je teško raditi po danu ako veče pre toga provedeš u kafani. Lepo mi je medved govorio da se ne zajebavam, ali ko još sluša medveda. Gitara mi je popravila raspoloženje i finansijsku situaciju, hvala joj. Proslavili smo rođendan izabranice mog srca. Nedelju sam proveo kod njenih uz TV gledajući Vidićev gol i ko zna koju pobedu KK Partizana nad večitim rivalom. Ponedeljak sam proveo sa bratićem i dobio želju da se oženim i napravim sebi jednog takvog. Utorak je prošao u čašćavanju. Najbolji prijatelj, inače advokat, je od jednog slučaja zaradio 120000 dinara. Ko me jebe kada sam se odlučio za građevinu. Ovde ću stati, jer mi se sere od tekstova u kojima ljudi obaveštavaju druge ljude o dosadnim danima života.

Medved se zaljubio u konobaricu iz noćnog kluba. Ljube se po celu noć i Rodoljub nestrpljivo očekuje da prođe prvih mesec dana da bi je tucao. Oliva, ime medine cure, kao svaka dama koja drži do sebe i koja ne dozvoljava zlim jezicima da je nazovu kurvom, drži do toga da se međunožje ne daje prve noći, mada joj baš nije jasno zbog čega je to bitno. Prljava debela svinja, koja je inventar u klubu i koja  sebe smatra poznavaocem lepih lica, bez obzira što nije posedovao ni jedno, često govori medvedu da je Oliva najobičnija kurva. Rodoljubu se jebe za svinju, i za to šta svinja priča.

Medved od mene često traži ljubavne savete. Ne mogu mu pomoći, jer ni ja o ljubavi ne znam Bog zna šta. Svoju malu volim najviše na svetu, a i dalje ne znam da li je to to. Jebi ga, i bivše svoje male sam voleo najviše na svetu. Ovu volim više nego što sam druge voleo najviše na svetu, pa ono, videćemo. A što se medveda tiče, ne mogu mu dati ljubavni savet jer smatram da to ne treba raditi. Pogotovo kada neko voli kao što medved voli Olivu. Tu možeš samo da zajebeš.

Za kraj, bez rukavica. Video sam curu mog drugara kako se ljubi sa nekim magarcem ispred zgrade u kojoj živi sa njim. Sa drugarom, ne sa magarcem. Vereni su,  još jedan razlog što se pišam na te običaje. Prišao sam im, rekao magarcu da ide kući, ovaj to odmah prihvatio pokazujući koliko mu je stalo do devojke, a njoj rekao da ću je reći prijatelju ukoliko to još jednom uradi. Slagao sam je. Neću je reći. Moja cura smatra da grešim. Da bih trebao da mu «otvorim oči». Ne grešim. Ali, to je opet individualno. Ne bih voleo da meni neko «otvara oči», a pogotovo ne bih voleo da neko «otvara oči» mojoj curi. Strast je moćna stvar. Toliko moćna da bi pobedila i ljubav, ali samo u trci na 60 metara. U trkama na većoj razdaljini ne bi imala nikakve šanse. Nećemo valjda zbog malo strasti oterati ljubav? Nećemo, naravno.

Bucko, izabranica njegovog srca, izabranica mog srca i ja, sedimo u lokalu. Primetim kako tip kleči, na nekih tri metra od nas, gleda sa suprotno od visine u oči devojku koja sedi na stolici. Neke ćurke, izvinjavam se, ali ja sam poznati ženomrzac, za tamo petim stolom, galame:

«Pristani! Hihihihi, pristani, hihihihi!»

Bucko ustane i navareno prozbori:

«Serem ti se u predstavu. Pa to su stvari lične prirode. Mala, odbi ga, a ako posle niko ne bude hteo da te ženi, evo ja ću.»

Ja se navareno pokidah od smeha, svi ućutaše, Buckova i moja izabranica pocrveneše vidljivo, bez obzira na šminku, Srle, konobar, pažljivo prati reakciju lika pošto ne želi probleme u lokalu, Partizan je posle 5 godina ušao među 16 najboljih klubova u Evropi,...

Srletove brige su bile bezrazložne jer lik nije reagovao. Verovatno zato što mi Bucka ne zovemo bez razloga Bucko. Posle 5 minuta su mladenci izašli iz lokala, a nedugo zatim krenuše kući i naše cure. Bucko ih zaustavi kod vrata rečima:

«Devojčice, pa niste platile!»

Probušiše ga pogledima. Čak i mene, a ja nisam ništa rekao. Za koji minut smo obojica dobili sms iste sadržine, svako od svoje ljubavi, preko kojeg nas obaveštavaju da smo idioti.

Čuo sam se telefonom sa svojom malom. Jutra su kao stvorena za to. Kaže da nije ljuta što je sinoć nisam ispratio kući, mada ne znam zašto mi to onda spominje. Možda nije ljuta zato što me puno voli, a možda i zato što za vikend slavimo njen rođendan, pa očekuje neki lep poklon. Ma kupiću joj šta joj srce poželi i šta joj oči ugledaju. Kupiću joj bela kola, sveta pola, tri kuće velike, veće čak i od Amerike. Moje oči samo traže da mi pokaže one njene sise velike. Kako rimujem, Keba mi nije ravan.

Srpski komunisti samoubice, inače na pijaci i po šumama poznati kao SKS, su se potukli na centralnom trgu u Tokiu. Došla policija, potrpala ih u maricu marke Honda i odvezla u zatvor. Tretman u zatvoru je bio katastrofalan jer ih niko nije tukao, nije im bilo hladno i redovno su im donosili hranu, što je dovodilo do ludila članove SKS-a. Tužnim, ali odlučnim, glasom su pevali crvene pesme žaleći što se nisu potukli na trgu glavnog grada Kine ili Severne Koreje gde bi ih sigurno streljali sve dok sve ne priznaju. A imali su toliko toga da kažu...