dare

Negde između Soluna i Melenaca, mada mnogo bliže Melencima, u Petrovgradu, na Bagljašu kod Maxija, petogodišnja devojčica dodirnu kolenima beton i vrisnu kao što će vrisnuti koju godinu kasnije, kada krene u srednju školu i oseti ljubav.

Nije problem što je ona vrisnula,  već što je nastavila da se dernja takvom žestinom da niko nije čuo vatrogasna kola koja su brzinom od 120 km na sat projurila pored nas da ugase plast sena u Elemiru.

Majka te devojčice, lepa žena od nekih trideset godina, obučena u minić i mrežaste čarape, ne znam šta je imala gore, pokušala je da je smiri na sve načine. Kada te neko ne jebe 5 godina, iluzorno je očekivati da sad to počne da radi. Dete je nastavilo puštati visoke tonove, a majka crveneti.

Ja volim svoje sugrađane, ali u tom trenutku na ulici su se nalazili sve sami debili. Gledali su u leponogu kao da je ona uzela šipku i oplela dete po nogama. Jedna Anakonda, koja se jedan i po put tucala u životu i udala za tu polovinu prosikta:

«Kose bi počupala takvoj majci.»

U tom trenutku je iz Maxija izašla žena sa klincem, vršnjakom male sirene, ovde ne mislim na one žene iz mora koje umesto nogu imaju rep, kakav peh, već na sirenu koja oglašava vazdušnu opasnost. Klinac se nasmejao, prišao sireni, uhvatio je za ruke i podigao. Mala prestade plakati, a publika shvati da se klinac i klinceza već dugo poznaju i da su do jaja, ne mislim na njihovu visinu već na njihov odnos. Volim srećne završetke.

Napuštajući pozorišnu predstavu pomislih koliko bih lakše obavio posao zbog kojeg sam posetio rodni grad, da moram obuvati i oblačiti onakve noge. Fantastičan motiv za sticanje novca. A žena još ima i klinku.

Rispekt!

Neverovatno.

Meni je ovaj blog zanimljiviji od bilo kojih novina. Zato ga i čitam. Imam i ja svoj list, pa ljudi koji vole da ga čitaju, dođu i čitaju. Ostave i komentare. Dođu i oni drugi, pa se zgrožavaju. Kod mene ne komentarišu, bar u zadnje vreme, ali bilo je neregistrovanih zlih džinova zlidža.

Ovo je jedan forum. Pišemo, komentarišemo, lupamo, slažemo, dvoje su se tako i smuvali. I pojave se zdravo bolesni kojima to smeta.

Pazi, napišeš priču, neko ostavi komentar kako je priča vrh, ti se raspilaviš, i onda dođe baja i ne napiše da je priča sranje, ne, napiše kako ti se ovaj ulizuje, i kako ti apsolutno nije potrebno takvo ulizivanje, jer on, baja, misli da si ti vrh i bez prethodnog ulizivača. Eh, lizači. Neću sada od sebe da pravim bed mader fakera, ali ako to rade kao neke lizačice sa kojima sam se družio, to ne može biti loše, pa možda i vredi probati.

Zašto to nekome smeta?

Ja volim dobiti komentar u kome neka osoba divani o tome kako sam super. Volim i da dam takav komentar, jer to znači da mi se dopalo šta je osoba napisala. «Super ti je blog, dođi na moj.» Šta je loše u tom komentaru? Valjda se osobi sviđa šta si napisao, smatra da ste slični i poziva te da proveriš. Neko kritikuje. Ok, njegovo pravo. Ali to je kao da ideš u kafanu gde ti toče pokvareno pivo, ti ih napljuješ prilikom izlaska, i sutra dođeš ponovo.

Eto. Mene boli kurac. Ranije mi je smetalo što to povređuje neke ljude koje čitam, pa oni ne pišu, ali sada me i za to boli kurac. Svi oni, pre ili kasnije, shvate da pljuvači još uvek nisu imali seksualne odnose i da to leče kako znaju i umeju, pa se vrate pisanju i naprave dobru zajebanciju od pljuvačkog komentara.

Ponoviću, blog je odlična stvar, svaki komentar koji nije zlonameran je lepo videti, ostavljanje linka nije nikakav greh, reći nekome da ti se dopada nije uvlačenje.

Kupio bih torbu kokaina, alkohola svih vrsta i vera, sokove, kiselu vodu, i pozvao mnoge blogere, sve ove sa desne strane i još puno njih, da zajedno padnemo u nesvest. A ima tu raznih očeva, majki, žena i muškaraca iz Kanade, Londona; umetnika, radnika, studenata, ima čak i jedna klinka iz susedne države koja sprema maturski rad,... Zajedničko im je da su do jaja. Zbog njih, ovi zlobni retardi su nevažni.

Odmoran. Konačno.

Nerazmišljanje je super stvar. Ne mislim na ono «kako je lepo biti glup», mada bi neki ljudi, koje ja smatram izuzetno glupima, rekli da ja taj osećaj odlično poznajem. Ne mislim ni na to da se u martu kupam u Dunavu nerazmišljajući o tome koliko je voda hladna, ili da uhvatim ženu najboljeg prijatelja za dupe jer mi se njeno dupe dopada. Ne, ne. To je već debilizam.

Mislim na odnos sa osobom. Odnos bilo koje vrste. Kada toj osobi možeš reći ili uraditi bilo šta, nerazmišljajući. A zašto? Zato što ta osoba voli što si takav. Oseća da je to obostrano, pa ni ona ne razmišlja kada je s' tobom jer zna da voliš i najveću glupost koju može izvaliti.

Gola žena mi je uvek lepša od obučene. I moji prijatelji, muškarci, su mi lepši razgolićeni, mada u ovom slučaju ne mislim na njih bez garderobe. Jebi ga, sada je kasno, pokvarih kafu setivši se visuljaka iz vojske, a pokvarih i ozbiljnost ovog posta.

Nema puno osoba pred kojima sam uvek go i nikada ne razmišljam šta pričam. Ne razmišljam ja ni ovako, ali pred njima sam glavni lik iz filma «Osmi dan». Zato sam srećan kada naletim na još jednu. To je baš dobitak.

I nije mi frka da li ću tako gologuz dosaditi. Kažu ljudi da sve dosadi, čak i matičar sere o tome kako treba polako trošiti brak, ne razmišljajući o tome da mladu ili mladoženju može već sledeće nedelje udariti autobus, ili ih pojesti vrabac ljudožder, inače jedan od mojih najvećih strahova. Ok, sve dosadi, slažem se. Ali prave stvari dosade za 300 godina, ili više, koje ja ne mogu doživeti, tako da me boli kurac.

Potukli se Ovca i Patka zbog crvene svilene haljine, koju su obe htele da kupe.

Patka zaleprša krilima i podiže nogu, u nameri da ogrebe Ovcu po licu. Ovca eskivira udarac, uradivši savršenu špagu u pravo vreme, uhvati Patku za nogu, napravi polugu i polomi je.

Pojavi se Kauboj i ustreli Patku jednim hicem, zamenivši je za Konja.

Ovca shvati da nema novca, da ne može kupiti haljinu, i da je Patka prerano napustila ovaj svet. Zaplaka. Ovca, naravno.

Juče sam proveo dan sa blogerkom. E zbog te blogerke nikada neću zamrzeti čobana koji me je doveo na blog.

Našli smo se u 16h, a razišli u 00h, jer ona pripada radnom narodu, a mene je pokupio Srle, konobar iz prethodnog posta, i odveo na najbolju svirku u zadnjih godinu dana.

Ta bezobraznica, mislim na blogerku, pije, nećete verovati, rakiju koju kadkada ugasi sa belim vinom. Ja, koji sam rakiju gasio sa pivom, sam pored nje ličio na geja.

Koliko sam popio, dovoljno govori podatak da mi je Srle uvalio kartu za utakmicu između Srbije i Portugala u sredu. Videću najboljeg fudbalera današnjice, uživo, ako Srletov jugo izdrži do BG-a.

I još nešto, mnogo važno. Nisam mamuran i ne boli me glava, a to je zato što opet nisam pušio. Nemojte pušiti i piti, onda glava mnogo boli. Jedite, na primer, plazmu i dobićete inspiraciju za stan u Beogradu (više o tome kod Ivane), ili pušite nešto drugo, usrećićete neku osobu,  subjekat tog pušenja.

I za kraj, Majo KRALJICE!!!

Prijatelj i ja sedimo u kafani, za šankom, i priđe nam moja koleginica.

- Stvarno ne vidim smisao vašeg života. Sedite za šankom, okrenuti ste leđima, ne vidite nikoga u kafiću, ko zna o čemu drvite. Nikada se nećete promeniti. Hihihihi!

- Eto vidiš. Ni ja tebe ne razumem. Nemaš ni levu ni desnu sisu, a misliš da si pametna, i da nas zanima šta pričaš.

- Konju!

Ode koleginica da deli savete nekom drugom, a meni Role završi priču kako najviše mrzi one što slušaju dobru muziku:

- Jebote, Dare, pa šta smo mi? Degenerici koji slušaju lošu muziku? Sinoć sam bio sa curom koja mi je rekla da sluša sve što je dobro. Pa svi misle da slušaju ono što je dobro. Od Stublić Jure do Sepulture.

- Pusti sada to i naruči turu, već tri si iskulirao.

- Ok, ok, Jevreju jedan. Srle, daj dva!

Donese Srle dva, Role ga uhvati za ruku i reče:

- Matori, sada nam je prišla riba i rekla da ovaj ima penis kao konj.

- Nije tačno, rekla je da sam konj.

- Pa to ti je isto. Uopšte ne razumeš ribe. Srle, uzmi i ti pivo, neka Jevrej vidi da Role nije stipsa.

- Da li si ti svesna koliko si lepa? Ne znam kako se zoveš, ali znam da je to najlepše ime na svetu, jer ja ime vezujem za osobu. Sanja je, na primer, lepo ime, a Sliniša je debelo ime. Tvoje ime je lepše i od Sanjinog, ako se ne zoveš Sanja, a ako se zoveš, onda su vam imena podjednako lepa.

- Nije ti dosta što me neprestano gledaš već pola sata. Posle tvoje rečenice sam ubeđena da voliš kada je devojkama neprijatno.

- Ne, naravno. Ne znam zašto si to pomislila. Moguće da nisi dobro razumela rečenicu. Da je ponovim?

- Razumela sam. Kaži mi, pre nego što ti kažem kako se zovem, da li postoji neko ime koje bi te razočaralo?

- Da se zoveš Milka a prezivaš Canić, kao supervizor «Slagalice», bio bih iznenađen, ali ne bih bio razočaran.

-Lepo. Duševan mladić. Pridruži nam se i pozovi prijatelja da ne sedi sam za stolom.

                                     Priča za Spes

                      (zemlja, želja, pitanje, simbol, stranac) 

Teško je biti STRANAC u ZEMLJI koja te ne razume.

Mark, Holanđanin rođen u Roterdamu, trenutno prebivalište istražni zatvor u Liježu, istok Belgije, nije mogao da shvati da postoje države koje zatvaraju ljude samo zato što ti ljudi vole. Nije uzimao hranu već dva dana, ali glad i ŽELJA prema hrani su bile ništavne u odnosu na to što već treći dan živi bez svoje ljubavi, bez SIMBOLA Holandije, bez ključa koji otvara sva vrata u dvorcu patnje i bola. Želeo je napolje iz tog dvorca, želeo je nazad u svoju zemlju.

Mučilo ga je PITANJE zbog čega je napustio Dembeliju i doselio se u ovu usranu Belgiju. Jebena gradilišna firma, jebena diploma inženjera, jebeni novac, jebeni tržni centar u centru Liježa koji je trebao da izgradi. Kako mu je palo na pamet da se preseli, pa makar i na kratko, u ovu zemlju divljaka, koja zatvara ljude zbog kilograma marihuane. I to ne bilo koje marihuane. Zbog pišljivog kilograma je putovao čak u Amsterdam, da bi je kupio u prodavnici Filipa De Sara, najboljeg odgajivača na Amstelu. Po njegovom mišljenju, trebao je dobiti plaketu što je takvo blago doneo u Lijež i što ga je želeo podeliti sa radnicima.

Jebiga, pomislio je Mark, pred svinje se ne bacaju dijamanti.

Ljube se KRAVA i OVCA na LIVADI. Krava prekide ljubljenje, uhvati prednjim nogama Ovcu za glavu i reče joj u četiri oka:

- Dopadaš mi se. Jako mi se dopadaš, ali nedavno sam prekinula dugu vezu i ne bih volela da opet budem povređena. ČOBANIN je sve vreme govorio da me voli, kupovao mi je CVEĆE i seno, na svakom sastanku bi se pojavio sa šakom soli, i na kraju, jednostavno otišao. Upisao fakultet. Ako želiš da se zabavljamo, obećaj da me nikada nećeš ostaviti, da nikada nećeš upisati fakultet.

- Obećavam- reče Ovca.- Moram te upozoriti da ne smeš slepo verovati u reči. Ja bih ti obećala da nikada neću studirati čak i da nameravam da upišem medicinu, jer kada pogledam u te divne oči, u stanju sam da obećam zvezde, da obećam...

- Šššššššš. Pst. Šuš. Ne govori ništa više. Nije potrebno. Hoćemo li kod tebe u tor, ili kod mene u štalu?

Nestaće je totalno. Došla je devojčica sa reklame, i njen dečko koji joj govori kako su joj divni roditelji, a ona njega pita da li sme (ovo uzmite sa rezervom) 3D, 3G, multikaunting blbdgh.

Sramota je lagati, jer ko laže taj i krade, pa ide u zatvor, pa dobije buve, pa ga svi izbegavaju, a to nije lepo. Ali postoje neke male laži bez kojih bi sve otišlo niz potok. Stvarno. Trudnoj ženi, na pitanje kako izgleda, odgovoriš da nikada nisi video vitkiju trudnicu, a ustvari se setiš nadošlog testa. Ili, pita te voljena osoba da li si ceo dan mislio na nju. Pa šta ćeš reći? Da, naravno, bez obzira što si ceo dan bio kod prijatelja kojem su došle sestre iz Hrvatske donevši naglasak i želju u tebi da se osvetiš ustašama za sve zločine počinjene nad Srbima.

Ja da se prijavim na «Ko Će Koga» kviz, rekao bih budućoj izabranici, koju moram oteti od ista ovakva dva medveda, da volim istinu, a da ne volim laž. I ne bih lagao. Druga dvojica bi rekla da nepristojno vole životinje i da se lože na Kiću Slabinca, pa bi Violeta Popadić izabrala mene. A da ima 3D, 3G, multikaunting, lepo bi nas nazvala, pogledala u ekran, i izabrala perverznog ljubitelja životinja jer ima dugu plavu kosu, plave oči, zlatne zube i majicu na kojoj piše «Sloboda Šešelju» sa sve Vojinom slikom. Jebote, ne znam kako će mi se dete zvati, ali Voja neće sigurno. Onaj Koštun je još smešniji, a i Nedeljković nije popularan kao nekada.

Nikada nisam, za razliku od Kusturičinog junaka, više voleo Rusko govno od Američke čokolade, ali moraću reći odlučno NE ovoj tehnologiji koja je došla sa zapada. Moj mobilni priča, prima poruke, fotografiše, snima, peva i svira, ali ne mogu da vidim lice sa kojim pričam. A Acin, Aca je moj prijatelj, može. I sad ja, gledajući danas to čudo tehnike, ne da ne dobijem želju da promenim Teglin, i Tegla je prijatelj, poklon, već se naježim.

Pazi, mogu da nabrojim milion primera kada ne bih želeo da izabranica srca zna gde se nalazim. Dosadašnji mobilni ništa nisu promenili. Javiš se, hladno objasniš da si i dalje zauzet i da ćeš doći kasnije, pošalješ poljubac, i vratiš se, na primer, u kafanu na bilijar. A da zaljubljeni par ima 3D, 3G, pa dama zamoli da skloniš glavudžu i da se polako zarotiraš oko svoje ose, šta ondak?

Nema neizvesnosti. Cura ti kaže da ide kod prijateljice, ti posumnjaš, nazoveš, ona se javi sa sve nasmejanom prijateljicom na ekranu, tražiš da malo pomere glavice, one vrdaju, hoće-neće, vidiš nekog crnca iza i savršeno ti je jasno da se nisu odvikle od one grozne navike; pušenja. Jebiga, srednja škola je čudo, ali ne možeš biti sa njom kada laže. Da nema najnovijih mobilnih telefona, možda majka ne bi vraćala ogrlicu koju je kupila za prosidbu. Možda sumnja nikada ne bi pobedila ljubav.

One ubice neizvesnosti su se trebale zadržati kod kamere i mp3 plejera, bar što se mobilnih telefona tiče.

Čitam u jednom postu o prirodi (Natuljica). Kao Petrovgrađanin, uvek ću voleti SD Proleter više od SD Vojvodina, ali ako budem živeo u Vojvodini to će biti Novi Sad. Za podizanje raspoloženja, snage, volje, a doktori kažu i najboljeg prijatelja, nema ništa bolje od planine i penjanja na vrh. Nije bitno da li je hladno, toplo, kišovito,..., bitno je da imaš u komšiluku bar Frušku Goru. Entuzijasta, koji voli da se znoji kao i ti je , u mom slučaju, takođe potreban. Ako nema pišu, još bolje.

Već dva dana ne pijem, ne konzumiram droge i ne pušim. Pre toga sam spojio sedam dana vrhunskog rokenrola, ali stvarno sedam, i juče sam se tresao i osećao kao da prisustvujem osmomartovskoj proslavi u organizaciji DSS-a i SRS-a. Lako je spojiti sedam dana takvog života na moru, kada čim ustaneš uletiš u vodu i izađeš tek kada ti usta poplave. Ovako je malo teže, i malo više nepotrebno. Proći će neko vreme dok opet ne odem na takvu ekskurziju. Do tada obaveze, Petrovaradinska tvrđava, a za vikend Fruška Gora. Bez sisanja hektolitra piva, duvanja cigareta i omiljene hrane papkara i kopitara. Ustajanje pre zalaska Sunca se podrazumeva.

Danas, u odnosu na jučerašnji dan, se osećam kao da sam dobio na lutriji, a ja mnogo volim hleba bez motike. I neću da se tresem. Jebote, nije valjda da lažem sebe da sam hrabar. Sledi drogiranje čistim vazduhom, «Peščanikom» Danila Kiša i nezaboravljanjem na rad. Naručio sam dve karte za koncert u mestu po kome je Indija dobila ime, a nije lepo ni propustiti festival na omiljenoj tvrđavi. Treba to platiti. Da nam živi rad i praznik rada 8. mart. Žene koje su se naljutile na ovu pošalicu, neka se obrate Tašku Načiću i dobiće karanfil na moj račun. Ostalim damama želim sretan svaki dan do kraja godine počevši od ovoga.

Kupio jedan bogat mladić automobil koji mnogo košta. Tu noć je kupio i dve zebre na crno i skupo ih platio. Pozvao je komšiju mesara, koji je zaklao zebre, a komšijina žena, krojačica, je sašila divne presvlake.

Sutra je iz novina saznao da je komšija mesar brutalno pretučen od strane nepoznatog napadača. Nije preživeo. Samo dan kasnije je komšinica, krojačica, takođe ubijena a pre toga silovana. Neimenovani izvori iz policije su javili da je to uradio neko sa baš debelim i velikim penisom.

Mladić je bio prestravljen. Osećao se nesigurno jer je ranije komšiluk uvek bio miran i bezbedan. Psovao je nesposobnu policiju. Znao je da je počinilac takvih dela ludak bez savesti. To je monstrum koji bi čak mogao ogrebati njegov novi auto.

Jedne noći je mnogo popio, ali to mu nije smetalo da vozi. Znao je da mu se ništa neće desiti i ako se negde slupa. Auto ima vazdušne jastuke i savršeno je siguran a i njega savršeno boli kurac za svim kada popije. Bezbedno se dovezao do zgrade, izašao iz auta i... sledio se.

Pored njega je stajala zebra sa kaubojskim šeširom i crnom maramom preko usta. U prednjim nogama je držala poluautomatsku pušku, popularnu Papovku. Shvatio je da ispred njega stoji brat od strica nekadašnjih vlasnika presvlaka iz njegovog auta. Video je smrt, ali nije čuo reči «dobro došli u Republiku Srpsku». Zebra ga je ubila u tišini.

Alkohol je jedina legalizovana droga. Malo se putovalo, mnogo se pilo i sada se tresem kao prut. Sve u svemu, kada sam se znao napasati, mogu sada i drhtati. Ne žalim se. Mnogo truda i vremena sam uložio da ga zaradim. Mamurluk. Ipak, ljudi nemojte piti. Duvajte travu. Ili kurac. Zdravije je i čovek se sutra mnogo bolje oseća. Highway Star, jesam li u pravu ? J J J J J J J J J J J J J J J J J J Idem da radim sklekove da te lakše prebijem kada te vidim. Šali se Čika Crni malo.