dare

Spomenuo sam Gurovića u jednom postu. Fantastičan igrač, ali se ponaša kao budala. Pljuje i psuje sudije, želi fizički obračun sa igračima i navijačima protivničkog tima, izjavljuje nebuloze posle svakog izgubljenog meča. Kao i ja poštuje Dražu Mihajlovića, ali ne verujem da je razlog tome Čičina naredba da se streljaju četnički kapetani posle pokolja civila u Foči, a ni zbog toga što je Čiča najverovatnije otac Džona Lenona, na ovo me je asocirao fizički izgled. Jebeš Gurovića, on igra u Zvezdi.

Meni smeta kada su takvi sportisti u mom klubu. Sinoć je Partizan izgubio od Hemofarma. Pa šta? Hemorfam je odličan klub, nalazi se u regiji kojoj je moj rodni grad glavni grad, i u njemu igra Šuput, igrač koga je samo pametni Vujošević mogao pustiti iz kluba. Prošle sezone je došlo do fantastične tuče između ova dva tima. I bilo je do jaja. Strani plaćenik crne boje kože, šalim se naravno, je udario Veličkovića, skočila i jedna i druga klupa i došlo do šibanja. Svaka čast momcima sa obe strane, pogotovo Milojeviću, jer je to bilo pravo muški i prepuno emocija. Nije ni to sportski, ali jebiga, ne možeš se uvek kontrolisati. Svi su propisno kažnjeni i na sledećoj utakmici nije bilo incidenta. Spomenuću i jednog košarkaša Zvezde, Radivojevića, koji ima srce kao brdo, jer je praaavo razvalio Stjuarta, igrača Vojvodine koji je bez lopte udario Vukovog klupskog druga. A šta je sinoć bilo?

Partizan je «dobijenu» utakmicu izgubio. Pričati da je Vujošević loš trener nije na mestu, jer je čovek 5 puta uzastopno prvak države, ali ne smeš izgubiti utakmicu kao sinoć. Sad će Hemofarm na slabašnu Zvezdu, a mi na jak FMP i to kao gosti. Nije ni to problem. Problem je što se sve nije završilo kada je istekla zadnja sekunda utakmice. Krivci za to su sudije. Kurac moj su sudije krive. To je redovna priča onog četnika što nosi crveni dres sa crvenom zvezdom na njemu. Ali ne samo njega. To je redovna priča i ćelavog debelog trenera moje ekipe. Dosadni ste, bili u crveno ili crno belom dresu. Ionako i jedni i drugi imate tu divnu petokraku na grbu, ali šta da radim kada sam se zaljubio u zebre još kao dečak. Sinoć su, kako stoje stvari, Todorić, direktor kluba, Danilović, predsenik, i Vujošević, trener, otišli malo da porazgovaraju sa sudijom posle meča, pa ga je Danilović malo izmasirao, taman da gnusni sudija zaradi lake telesne povrede. Ako je to istina, treba ih kazniti sa minimalno 6 meseci bavljenja košarkom, u bilo kom obliku. Na šta to liči, frajeri? Sport nam sve više liči na politiku. U politici se radikali razgalame kako smo mi balisti, ustaše, strani plaćenici, lopovi, i 30% glasačkog tela poveruju u to i dobiju želju da žive u rezervatu. U sportu se poražena strana razgalami o neviđenoj krađi i mafiji, pa u stilu Robina Huda krenu sami da rešavaju problem. Ne radi se to tako frajeri. Ako su sudije plaćene, prihvati poraz uz gospodsko odmahivanje ruke, najebi mu se mile majke dok prolaziš pored njega, naravno da niko ne čuje, a odmah posle utakmice organizuj konferenciju za štampu sa snimcima sudijskih grešaka i traži da ti taj sudija više nikada ne sudi i da se primereno kazni. Valjda tako treba da se radi. U suprotnom će se klinci ložiti na Vujoševića i Gurovića, a ne na prave sportiste koji se nalaze i u Zvezdi i u Partizanu.

I za kraj. Ukoliko je tačno ono što se desilo u Vršcu, kaznite Danilovića, Todorića i Vujoševića, a ja garantujem da će Partizan i bez njih, čak i uz loše suđenje, biti prvak šesti put uzastopno. Ustvari, to vam garantuju Drobnjak, Kecman, Kamings, Tripković, Perović, Peković, Veličković, Tepić, Bakić, Bogdanović, Borovnjak i Micov. Oni se cele sezone sportski ponašaju i zbog njih i pratim košarku.

Milan, tridesetogodišnjak iz okoline Čačka, je odlučio da poveća proizvodnju mleka i kupio je kravu iz Holandije, ili Holandsku kravu. Krava je teško podnela put kamionom, povraćala je, ali su prave muke počele kada je ušla u štalu. Ostale krave je nisu prihvatile. Nije znala jezik, a i bila je mnogo veća i moćnijeg vimena od drugih krava, pa je veoma brzo osetila strele ljubomore na svom stomaku.

Već sutradan je Milan izveo iz štale jednu mladu domaću kravu, Branku, da bi je prodao na stočnoj pijaci u Čačku. Branka, prolazeći pored Holandeze, reče:

- Sve je ovo zbog tebe, crnčugo.

Holandeza je bela sa narandžastim flekama, ali od tada su je sve domaćice nazivale crnčugom. Plakala je svakodnevno. Jednom, na pašnjaku, je dobila prave batine od tri domaćice, i da Milan nije naišao, ko zna da li bi preživela. Holandeza nije mogla da shvati zlobu Srpskih Krava.

Milan je već posle dva meseca od poslovnog poteza, kupovine strane krave, osetio mnogo veći priliv novca. Već sledećeg utorka je u dvorište ušao kamion iz kojeg su izašle tri Holanđanke istog stasa i glasa kao Holandeza. Holandeza je bila srećna što je dobila prijateljice, a njih tri su bile srećne što imaju nekoga da im kaže nešto o ovoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Svi srećni. Milan pogotovo, jer je novac od mleka velikom brzinom vraćao uloženo. Ali. Uvek neko ali. Domaće krave su najebale. Tri su ekspresno prodate, a najmlađa od njih, koju su zvali tele, je zaklana dan pre Đurđevdana. Jedne srede je Jovanka nazvala Holandezu crnčugom i dobila je takve batine od tri Holandske drugarice da nije dočekala petak.

Srpski jezik je u Milanovoj štali polako izumirao. Holandski je izlazio iz kravljih grla. Kada je došla nova pošiljka krava iz zemlje lala, Milan je poslednju domaću kravu iz štale, Kasandru, poveo na pijacu. Na pola puta do pijace, krava je stala kao ukopana. Milan se okrenuo i začuo reči.

- Ja znam da Subotička mlekara sa krajnjeg severa zemlje kupuje mleko sa tvog imanja. Znam i da si se obogatio. Znam i da spavaš sa kumom (ženski rod) kao svaki pravi srpski domaćin. A da li je to sreća, gazda Milane? Sve si nas prodao i zamenio sa zapadnim kurvama. U tvojoj štali krave ne govore našim jezikom, ne igra se kolo već neka debilna igra, rađaju se neke pegave spodobe, navija se za Ajaks, Rodu i AZ, a ne za Crvenu Zvezdu i Partizan, štala miriše na cveće, a ne na balegu kako dolikuje. Pljunuo si na tradiciju, Milane. Ali samo da znaš da ima Boga i pravde. Holandski kamiondžija ti se u našoj štali poigrao sa ženom, a koliko vidim stomačić počinje da raste. Pitaće te komšiluk da li je tvoje kada dobiješ pegavog potomka, moj Milane.

Kako je Kasandra to izgovorila, podiže prednje noge i udari Milana u pleksus. Poslednje što je čovek video pre padanja u nesvest je kako krava beži u pravcu šume.

Zlatna medalja za mamurluk, Darko Darković Dare, nosilac crnog pojasa u ispijanju piva i nedolaženja kući.

Preključe sam napustio stan, negde oko 11h, da bih se malopre probudio u njemu. Dobro je, bar sam kući i ne budim se pored totalno nepoznate osobe, a nemam ni jedan ožiljak na licu i ništa me ne boli. Prijateljica iz klupe Zrenjaninske gimnazije je došla iz Čikaga, pa smo malo skrnavili i podsećali se maloletničkih dana. Novi Sad je postao prava Meka za nas koji volimo žive svirke, a šlag na torti, posle onakve majstorske igre Pipa Inzagija, su Paper Boys i njihova svirka. Najbolje od svega je što ne sviraju dinosauruse, već je na repertoaru Franz Ferdinand i Kaiser Chivs.

Neki dragi blogeri su se predstavili i zatražili to od mene. Ne sećam se redosleda, ali ću napisati nešto, jer mi se baš to radi.

Dupla sam vaga, ne znam šta to znači, pitajte nekoga ko se razume u horoskop, valjda sam dvoličan i vagam sve, sve u svemu, kao frajer, više bih voleo da sam lav, ali jebi ga,

navijam za Partizan,

Vuk i Sanja su mi omiljena imena,

Love is the drug – Roxy Music, je najbolja pesma na svetu, Iggy Pop je omiljeni umetnik, True Romance, film, Kajl i Sten su mi omiljeni klinci,...

Pisci, Remark I Pekić, jedni od retkih čija sam sva dela pročitao,

Grad koji moram da vidim je NY,

Najviše na svetu volim da se tucam i ljubim, a odmah posle toga da pijem,

Nikada se nisam ložio na nakit, nemam tetovažu, redovno se kupam i sečem nokte, posle kupanja nekada koristim puder pa se osećam kao gay i mnogo mi je lepo, znam da stavim ulje u kosu,...

Sviram svakodnevno gitaru od pete godine i zahvaljujući njoj sam nežniji sa ženama. Mislim da su žene koje sviraju nežnije od drugih.

Mislim da bi Korto Malteze razbio Betmena, Fantoma i Koju iz Discipline Kičme.

Mislim da je vreme da prestanem da lupam jer će se ovo odvući u nedogled.

- Rasime, ministre, komšiji crkla krava!

- Pa šta tebe boli kurac?

- Jebi ga, žao mi krave, a i svi će misliti da sam je ja prokleo. Rasime, brate, ja sam mu prvi komšija.

- To je nekada bilo. Sada svi znaju da ti nemaš veze sa nesrećom koja je zadesila komšiluk. Srbija je danas tolerantna i iskorenili smo sujeverje. Kleopatra je otišla u Egipat, a ostale medije smo prebacili u FBI da rešavaju slučajeve koje počine serijske ubice.

- Ne seri. Ja pre neki dan pitao neku babu na televiziji «Duga» kakva mi je budućnost, a ona reče da neću doživeti tridesetu.

- Pa ti imaš pedeset godina.

- Znam. Ali ja sam iz Gardinovaca, a baba je iz Bosne, pa je piskav glas i pederski naglasak zbunio. Sve vreme mi se obraćala sa dete.

- I ti kažeš da baba proriče?

- Da. Baci karte i kaže ti sve što će se desiti.

- Ti si seljak. Nije to proricanje, to je tarot, to je legalno. To je naučno dokazano. Nemoj mi reći da te je nekada, na primer, dnevni horoskop iz «Blica» zajebao?

- Nije.

- Pa to ti pričam. To imaš i na zapadu i u Rusiji, a ako imaš na obe strane, mora da valja.

- U pravu si. Pa i «Veliki Brat» nije naš izum, medijska slika sa malo pravih informacija a mnogo bombastičnih izjava, tabloidi, silikoni, kriminalci, jebanje u dupe,...

- Guzu.

- Da, guzu. Rasime, ja sam za razliku od tebe Srbin, ali smatram da si ok. To isto smatra i jedan Banaćanin, tako da mi nije jasno zašto nas zajebava.

- Da li je to onaj što mu ne smetaju Španske serije jer on gleda dvadeset i dva momka u gaćama kako 90 minuta jure za jednom loptom i na kraju bude 0:0?

- To je taj.

- Znam ga. E vidiš, tom se momci u gaćama više sviđaju od slatkih ženskih guzica i sisa koje se pojavljuju u Španskim serijama, pa se zato opredelio da gleda fudbal.

- Rasime, šta pričaš?

- Šala ba, što bi rekli Novopazarci iz Sarajeva. Čovek je tolerantan i to je to. Šta ga briga ako neko gleda serije ili uživa u mokrenju za vreme seksa, dok god on to ne radi. Pazi, ne voliš Gogu iz zamalo «Plejboja» i za stvarno iz «Velikog Brata» i ne bi joj se igrao sa silikonima. To je tvoje pravo. A obaveza ti je da ih ne odsečeš zato što te nerviraju. E to je tolerancija.

- Brate Rasime, ala ti sereš. A do kada bi mogao ovako da predaješ?

- Do sudnjeg dana.

_ Rasime, svaka ti je zlatna. Kako su tek radikali pametni kada su dobili više glasova od vas. Sreća je što imate one stručnjake i one debile što samo ćute, ništa im nije jasno i o ničemu nisu obavešteni pa ste napravili stabilnu vladu.

- Nema zime za Srbiju, bar dok jesen ne prođe. Veruj komšija u dug život svoje krave, a i Kosovo će ostati naše.

Hvala Sevilji, Realu, Barseloni, Viljarealu i Rasingu, Jankovićevoj i Federeru. Hrabro su se borili i igrali napadački pa je moj buđelar deblji.

Za sve, sem Jankovićeve, ne mogu da garantujem da ću navijati i sledeći put, ali danas sam ih bodrio kao što bih bodrioMariju, pored njene sestre i njene kume, držeći "partizanski" šal, na takmičenju u jedenju pljeskavica bez uticaja na liniju :).

Eto, gde su gladni tu je i šnala, a ja sada idem da se kupam i da spavam jer sam jako umoran. Rvao sam se sa medvedom. Pobedih ga, ali ako meda nastavi da trenira, neće mi pomoći ni aorist na početku rečenice.

Laku noć svim blogerima, a posebno okupljašima. Vamos Rafa! Ne danas dečko, ne danas :).

Kada si gladan, situacija je skroz drugačija. Sreća je što se uvek nađe nešto za jelo. Ali... E to večito ali, koje čini od života noćnu moru, ili za pozitivce, sprečava dosadnu plovidbu koja će se završiti bez pijaće vode, hrane i naravno ostrva.  Da se vratim na griz. Potreban ti je kada si gladan, a ne grizeš jer nemaš nijedno jelo koje ti se dopada. Ne možeš više da jedeš ono što je u frižideru, a nema ništa drugo.

Ko te jebe. Sačekaj da jako ogladniš, ili pravac u kupovinu. I nemoj da si dosadan, ili što je verovatnije, dosadna. Ha, malo muškog šovinizma uvek pomaže.

Što se mene tiče, idem na dijetu. Hoću da se poželim nekih ukusa, kao što sam se poželeo nečega što već dugo nemam. Nije isto jesti breskvu koja ima ukus breskve i jesti breskvu koja nema čak ni ukus najneukusnijeg voća.

8. Arvidas, pas

Od 1989. do 1991. godine, direktno odgovoran za smrt osmoro ljudi u raznim zemljama, izdajući njihovo poverenje na monstruozan način. Sve Arvidasove žrtve su bile slepe. Noseći međunarodnu diplomu vodiča slepih, ovaj crni pas je obilazio stari kontinent i zahvaljujući pravom kučećem pogledu, a Boga mi i diplomi, lako nalazio poslao. Pravio sa fin, a u stvari je bio razmažena keretina. Nije podnosio da mu bilo ko šta kaže i slepe ljude nije smatrao gazdama već duhovima iz čarobne lampe koji su tu da ispunjavaju njegove želje. Kada ne bi bio zadovoljan, poveo bi nesrećnog slepca na crveno svetlo, tačno ga postavivši ispred auta u punoj brzini, dok bi on hladnokrvno posmatrao pogibiju čoveka. U novembru 1992. godine je uhvaćen u Lincu, Austrija. Na suđenju se branio tvrdnjom da je daltonista, međutim ambiciozni tužilac, Toma Fila, uz pomoć svetskog stručnjaka za pse, Petera Goldberga, je ubedio porotu da je to nebitno dokazavši da Arvidas zna šta je gore, šta dole, a šta u sredini. Osuđen je na doživotnu robiju. 1992. je krajnje bizarno izgubio život prilikom gostovanja cirkusa zatvoru u Salzburgu, gde je služio kaznu. Pojeo ga je lav.

9. Klementina, krava

Rođena je u Indiji. Od malih nogu je živela u izobilju i uživala veliko poštovanje okoline, uostalom kao i sve njene sunarodnice. Takav život je polako postajao dosadan, pa je Klementina pokušala da se pronađe u nečemu. Volela je da stoji samo na prednjim nogama i iznad svega je volela da trči. Čim bi otvorila oči, razvukla bi usta u osmeh i počela da trči. Roditelji su pokušali da joj objasne da jedna dama, kakva je krava, ne sme da trči, da to nije prikladno i da komšiluk okreće glavu jer ne želi da gleda vime kako se klati. Već sledećeg dana je Moralni Savet Kalkute, kojim je predsedavala neka matora krava, doneo odluku da krave ne smeju da trče, sem ako nisu u opasnosti. Klementina je plakala dva dana bez prestanka, da bi trećeg dana obrisala suze i donela odluku da će da radi u životu ono što želi. Prešla je Indiju od istoka ka zapadu i preko Pakistana, Irana I Iraka se dokopala Saudijske Arabije gde je zakucala šeiku na vrata želeći da se takmiči s' njegovim konjima. Dala je sve od sebe da ubedi šeika za jednu priliku. Šeik je pomislio da ga neko zajebava, ali je na kraju poklekao pred tužnim pogledom. Klementina je sve njegove konje ostavila za bar dve dužine. Prvi derbi je trčala 2000. godine i osvojila prvo mesto. Do 2002. je donela dobrom šeiku čak 15 000 000 dolara. Stradala je krajem 2002. godine, kada je tele, verski fanatik i samoubica, aktivirao 3 kg eksploziva sakrivenih u debelom crevu.

10. Rada, veverica

Udala se za dabra, odhranila usvojene dabriće, i bez obzira što je to uradila iz ljubavi, zauvek prezrena od svih veverica sveta. Možda i jedina izdajica koja je provela ceo život u sreći i veselju, a ovaj svet napustila bez kajanja.

KRAVA: sine, šta ćeš biti kada porasteš?

TELE: ovan.

BIK: baš si ga lepo vaspitala.

Krava plače.

KRAVA: sine, šta ćeš biti kada porasteš?

TELE: ovan.

BIK: baš si ga lepo vaspitala.

KRAVA: kakav mu je otac, nije ni čudo što mu je komšija uzor.

KRAVA: sine, šta ćeš biti kada porasteš?

TELE: ovan.

BIK: baš si ga lepo vaspitala.

KRAVA: znam.

KRAVA: volim pisce koji mi dopuštaju da napredujem.

- Ako predpostavljaš da mi se ispovedio, trebao bi da znaš da je čuvanje tajne svetinja.

- Svetinja je skloniti kurvinog sina sa ulice, oče.

- Biraj reči i pusti me da prođem.

- Oče, pogledajte u srce i znaćete šta vam je činiti!

Antoan se zaustavio, okrenuo prema Vinsentu i rekao.

- U mom srcu je Bog i crkva, a oni su mi odavno rekli šta treba da činim. Tajna ispovesti je svetinja.

Pošao je prema porodičnoj kući pomislivši da pleća neće izdržati teret koji se na njih sručio. Ponavljao je molitvu za molitvom, ali za razliku od prve Marselove ispovesti, nije mu bilo ništa bolje. Tek kada je stigao ispred kapije kuće i ugledao brata kako se igra sa sinom i kćerkom, našao je novu snagu.  Dva deteta su takvom žestinom skočila na njega da su ga srušila. Navikao je na njihovu ljubav, ali sada mu je neophodno prijala. Kada mu je brat, smešeći se, pružio ruku i pozvao ga da popiju po čašu vina, sav nemir je izašao iz njegovog srca.

Narednih dana je bezuspešno pokušavao da dopre do Marsela i da priča sa njim. Nije ga mogao naći. Uputio se njegovoj kući i na vratima, izvadivši knjigu koju je poneo da bi opravdao nenajavljen dolazak, zamolio Marselovu majku da ga pozove. Mladić je sišao, uzeo knjigu, zahvalio se i odjurio natrag u kuću na zaprepašćenje majke i sveštenika. Zbunjeni Antoan se pozdravio sa ženom i uputio se ka crkvi.

Naredne dane je živeo uobičajeno dodatno se moleći da sve bude u redu. Vinsent je navraćao jednom dnevno ali ništa nije mogao izvući od sveštenika.

Jedne večeri, pred polazak kući, Antoan je čuo korake iza sebe. Pomislivši da je Vinsent, nevoljno se okrenuo. Ugledao je Marsela. Obradovao mu se.

- Uđi mladiću- reče sveštenik.- uđi slobodno.

- Oče, želeo bih da razgovaramo.

- Naravno, reci.

- Ne mogu ovako. Pođimo u ispovedaonicu.

- Naravno, sine. Znam da ti je teško da pričaš o onome što si učinio. Pođimo.

Antoan je otvorio desna vrata, Marsel leva. Seli su.

- Slušam te. Počni i ne brini. Sve će biti u redu- reče sveštenik.

- Oče, pre desetak minuta sam vam ubio brata.

Tišina. Marsel se ne seća koliko je trajala. Prekinula su je vrata njegove ispovedaonice koja su se otvorila. Kada su mu se oči navikle na svetlo, prvo što je video je veliki metalni krst u Antoanovim rukama. Poslednje što je video je taj isti krst, koji je napustio sveštenikove ruke, među svojim očima. Nije mu ni bilo jasno da više nije živ. Antoanu jeste.

- Da li te opet peče savest?!- vikao je Antoan.- glupane jedan! Zveri jedna! Ubio si Anđela. Ub..i..o si najboljeg čoveka na... svetu! Ubio si... mog... Anđela. I zašto si došao?! Da mi kažeš da te peče savest! Savest je tu da te spreči da učiniš nešto loše! Kada to već učiniš, savest ti je nepotrebna. Idiote! Kako da ti oprostim!? Kako Bog da ti oprosti!? Šta svet ima od kajanja?! Prokleta ispovedaonica! Prokleta... cr... kva...

Onesvestio se.

Kada je došao sebi, pozvao je Vinsenta. U istražnom zatvoru, gde sam ga prvi put video kao njegov branilac, mi je rekao da ga je trebao pozvati odmah posle ubistva psa.

- Trebao si- rekao sam mu.

- Jebeš kajanje. Bar sam kurvinom sinu razlupao glavu- to je bio prvi put da je Antoan spomenuo kurvu.

- ... Marsss... eeel? Št... a pričaš, dete?

- Da, oče – nastavi mladić.- Nemojte da me mrzite.

Antoan mi je kasnije rekao da je razmišljao o tome kako se osećao. Nije mogao da opiše. Molio je Boga da se jačina tog osećaja smanji. Tražio je snagu. Hiljade pitanja mu je razjedalo telo poput crva. Da li je Marsel bolestan? Ubio je psa. Zaklao. Bez razloga i iz čistog zadovoljstva. Dobro, pas nije čovek. On, Antoan, ga je neverovatno voleo, ali će smoći snage da oprosti. Pomoći će on Marselu. Prvi put, od kada je sveštenik, je požalio što mora da čuva Svetu Tajnu ispovesti. Voleo bi da može da porazgovara sa Marselovim roditeljima i prijateljima, ali morao bi da prekrši čuvanje tajne. Marsel. Fin momak. Fin? Ubica. Ubica koji je spomenuo zadovoljstvo. Sveštenik je osetio kako mu se vrti u glavi. Kleknuo je, stavio krst među šake i počeo da se moli. Sa svakom novom rečju molitve mu je postajalo bolje i vraćala mu se snaga.

Narednih dana je Antoan često pričao sa Marselom. Mladić mu je obećao da nikada neće ponoviti ono što je uradio. Sveštenik mu je objašnjavao da mu je to zadovoljstvo došlo od mračne strane, da je on dobar mladić i da sa dobrotom u dubini srca može da izbaci mrak iz sebe.

Počinje jun. Na jugu Francuske je toplo ali prijatno. Natali se ulenjila i ne pokazuje zainteresovanost za muški ponos. Godine, valjda. Onda nestaje. Samo na dva dana. Na njenu nesreću, nalaze je isečenu na gradskom đubrištu. Ono što je najviše nervira je to što je mrtva kada je nalaze. Niko ne primećuje tu njenu ljutnju i nervozu, pa o njoj više neću pisati.

Ubistvo u Avinjonu. Da li je moguće? Stanovnici, pogotovo muški svet, su bili šokirani. Ubijena je jedna od voljenijih osoba u gradu. Vinsent, lokalni policajac je bio ubeđen da se zločin dogodio iz ljubomore jer je Natali zanemarila ostale muškarce i svu svoju pažnju poklanjala samo Milutinu Obradoviću, gore pomenutom stanovniku Avinjona. Vinsent smatra da je Natali bila zaljubljena u Milutina, a ja smatram da je odlično imati što više ličnih imena u rečenici, pa ću spomenuti da je Antoan sumnjao na Marsela, a ne na ostale muškarce Avinjona, sem Milutina, kao Vinsent.

Paleći sveće po crkvi, Antoan primeti ženu kako ulazi u ispovedaonicu.

- Grešila sam oče. Pre neki dan sam čula kako je Natali provodila vreme sa meštanima i od tada, kada god zatvorim oči, zamišljam kako bi bilo lepo da je zamenim. Dodirujem se dok to zamišljam, međunožje mi gori, a najčudnije od svega je što stiskam vrat takvom snagom da ostajem bez daha. U tim trenucima slasti poželim da napustim ovaj svet. Oće, znam da me đavo iskušava i molim vas da mi date oprost da bih mogla da se borim sa njim- reče žena.

Antoan je sačekao da završi i upita je smirenim glasom.

- Meri, ti si?

- Ja sam, oče.

- Da li si ikada prevarila svog Fabijana, Meri?

- Nisam, oče.

- Saslušaj me, kćeri. Grešne misli i reči nisu ništa u odnosu na dela. Ti si dobra i poštena žena i dobro je što si došla kod mene. Događaj koji se desio u Avinjonu je đavolovo delo i on želi da ga iskoristi iskušavajući sve dobre ljude ovog mesta, pa i tebe. Budi jaka, kćeri. Moli se često. Kada te vatra opet zahvati, nemoj provoditi vreme u milovanju, već usreći Fabijana. Tako ćeš pobediti rogatog.

- Hvala, oče- reče žena i izađe iz ispovedaonice.

Antoan ustade, ali ga zaustaviše vrata pored. Novi vernik je u ispovedaonici.

- Oče, reći ću vam samo da znam da znate- začu tihi Marselov glas- i da mi je žao. Peče me savest i neću nikada više.

Kako je to izgovorio, otvori vrata i izađe iz prostorije.

Antoan je nepomično sedeo pet minuta. Nadao se da greši, da je Natali stradala od nekog ubice koji je samo projurio kroz njihov grad, bez obzira što je sve vreme sumnjao na Marsela. Molio se da to nije on, ali sada je nada ugašena. Dečko je đavo. Ne, đavo je u dečku. Ima nade za tu dušu. Sam je rekao da se kaje, da ga peče savest. Đavo se ne kaje za svoja dela.

Izlazeći iz ispovedaonice, odluči da izađe iz crkve i malo prošeta. Na vratima crkve se sudario sa Vinsentom.

- Oče, znate li zašto sam ovde?

- Da se pomoliš Bogu ili da olakšaš dušu, sine.

- Ne. Treba mi usluga, oče. Tražim uslugu da bih pomogao Avinjonu. Mi nismo Pariz, pa ni Marsej. Grad od blizu 90 000 stanovnika nije mali, ali znam da je ubica iz našeg kraja grada. Znam! Iz najmirnijeg kraja u celoj Francuskoj. Ubistvo je iz strasti, ubica je poznavao nesretnu Natali i zato vas molim da mi pomognete dok ovaj slučaj ne dođe na naslovnice Pariza. Postoji opasnost da postanemo Meka za manijake. Oprostite oče, nisam želeo da ubacujem drugu veru u priču.

- Kako ti ja mogu pomoći?

- Jednostavno. Kažite mi ko je ubica.

( još jedan nastavak i kraj )

Antoan, Francuz, katolički sveštenik i veliki fan Olimpika iz Marseja, svoju četrdesetu godinu krcka u Avinjonu, gradiću koji se nalazi severozapadno od prvopomenutog grada u ovoj rečenici.

Za četrdeset godina života se tri puta iznervirao i to je bilo toliko bezazleno da nije vredno pomena. Ženske grudi, butine, ili bilo šta žensko nije izazivalo nikakvu reakciju na onom delu Antoanovog tela koji muškarci zovu ponosom. Dobro, ne baš svi muškarci. Ponos drugih muškaraca takođe nije podizao ponos glavnog lika ove priče, tako da je imao sve uslove da postane valjan sveštenik. Ljubav prema Bogu se podrazumevala, jer Antoan nije licemer.

Avinjon, jedini grad u kome je Antoan ikada živeo i u kome bi voleo da živi. Živi u staroj porodičnoj kući sa bratom i bratovom porodicom, ženom i dvoje dece. Miran grad, dobri ljudi i malo posla jer greh nije našao svoje mesto među stanovnicima Avinjona. Ispovedaonica je retko kada zauzeta. Jedina redovna mušterija je Natali, mesareva žena koja  vrši preljube sa celim Avinjonom. To svi znaju osim mesara i ostalih žena u mestu. Antoan je uvek, u Božije ime, opraštao meštanki jer mu je ona svečano obećala da nikada neće koristiti kondom jer je Papa tako naredio. Ako zatrudni, što je bilo malo verovatno jer je već prešla pedesetu, mesar je, hvala Bogu, najbogatiji u mestu, pa deca neće biti gladna, žedna, gola, bosa, već sve suprotno od toga, da sada ne nabrajam.

Bilo bi lepo da nastavim pisati o skladu među Avinjoncima, samo da napomenem da se nikada nijedan avijon nije srušio u Avinjon, pa da ovo bude najdosadnija priča ikada napisana na jugu Francuske, ali dolaze dani nemira u Antoanovom srcu. Jebi ga, ali tako je i šta sada da se radi.

Ponedeljak, 7.maj 2007., Antoan je ustao malo ranije. Prethodne noći je popio previše vina kod komšije, Milutina Obradovića, Srbina koji već 15 godina živi u Francuskoj i koji je ga je pozvao da proslave Đurđevdan, Milutinovu Krsnu Slavu. Prijeli su mu se vrući kroasani iz obližnje pekare, pa je navukao cipele, izašao u dvorište i stao kao ukopan. Uvek me je čudio taj izraz, zato što su ljudi obično horizontalno ukopani a ne vertikalno i mislim da bi se taj izraz trebao koristiti kada neko nepomično leži, a ne kada nepomično stoji. Dobro, da se vratimo Antoanu i njegovom stajanju bez obzira na to što je gladan a kroasani nisu daleko. Na sred dvorišta je ležao, prerezanog grkljana, Lepen, kućni ljubimac porodice, najslađa pudla koju je Avinjon ikada imao.

KO je mogao da uradi tako nešto? ZAŠTO bi neko uradio tako nešto? ŠTA ga je navelo da to uradi?Da li je Đavo odlučio da provede godišnji odmor u malom Francuskom gradu? Toliko pitanja a umesto odgovora muk, tišina, mučnina, tuga i neshvatanje.

Sedam dana posle strašnog događaja, Antoan je video Marsela, dvadesetogodišnjeg mladića, kako ulazi u ispovedaonicu. Krenuo je za njim, ušao u kabinu pored i rekao mu, smirenim glasom, da olakša dušu.

- Peče me savest, Oče – tiho reče mladić.- Grešio sam. Ne znam ni sam zašto? Znam samo da sam osetio neverovatno zadovoljstvo.

- Polako, sine moj. Imaš dvadeset godina, dobar si mladić. Ako si milovao neku devojku, ili možda tetu Natali, nisi mnogo grešio. To je normalno za mladića tvojih godina. Izaberi sam neku molitvu, izgovori je od srca i pođi dalje u život, sine. Oprošteno ti je.- reče Antoan.

- Oče, zaklao sam vam psa.

Kada porastem biću Veliki, reče sedmogodišnji Blek svom, nešto starijem, drugaru Okultisu, koji mu odgovori da je to bezveze i da će on, Okultis, biti Profesor. Hiljadu mu retorti, tako i bi. Znala deca šta hoće pa nastaše Veliki Blek i Profesor Okultis. Zaljubiše se i devet meseci posle jednog žestokog vođenja ljubavi dobiše dečaka, Rodija. Posle su ubili vevericu da bi mu napravili kapu, ali to je već neka druga priča. Ko god je čitao strip, zna o čemu se tamo radi.

Za razliku od gore pomenutih, ja nisam baš najsigurniji da znam šta hoću. I sve su žene krive. Ne ja. Dođe mi da se oženim. Pa me prođe. Pa se igram sa bratićem i poželim da imam jednog takvog. Onda se rastužim jer skontam da bih u jednom danu, sat vremena bio najbolji otac na svetu, a ostalih 23 bio negde drugde. Dobro, ne baš 23, spavao bih kući. I to je sranje. A možda ne bi bilo tako ako bih se zaljubio do ludila u majku budućeg deteta. Onda ne bih lutao po gradu kao uličar, kombinacija pekinezera i jazavičara, pario se sa raznim kombinacijama, od pudle do lokomotive, već bi imao stalan posao, igrao se sa detetom i tucao ženu. Eto rešenja.

A kako se to radi? Mislim na zaljubljivanje. E to se ne radi. Znaš ono, okupaš se, obriješ, namirišeš i ideš u grad da nađeš curu u koju ćeš se zaljubiti. Teško. Druga varijanta. Dopadne ti se cura, krenete (glagol jako popularan u mojoj osnovnoj školi. Priđeš devojčici i pitaš je hoće li da krene sa tobom. Posle se žvalite po haustorima dok se donja trenerka tako ne deformiše da možeš jaknu okačiti.),  sve ok, imate iste poglede na svet, ukusna je, ti si njoj ukusan, zabavljate se, počne da te nervira, kaže ti da si stoka, posvađate se, pomirite se, odeš kod Roleta ili Mire i kažeš im da hoćeš pravu ljubav a da je ovo sranje, i eto...

Ma da ja ne serem previše već da izreklamiram jedan stariji film sa Slejterom i Patrišom Arket, «True Romance». Gledao sam ga sinoć. To je to. I moguće je. I ne sme se propustiti, ako dođe. Ha, ne ako, već kada dođe. Ma sve u kurac, Partizan je šampion. Doduše, u kuglanju, ali bolje i to nego da te trenira Boško Đurovski koji nosi šal oko ruke da ne zaboravi koji su njegovi.

Neradnici, kako ste proveli praznik rada? Putovalo se? Naravno da jeste. Bar u komšiluk.

I onaj ko 364 dana ne vidi drvo, za prvi dan maja ode u prirodu, raspali roštilj i napije se k'o pička. Hipici ponesu gitaru, fenseri puštaju Željka, Vladu i onog drugog Željka preko MP3 plejera iz kola, narodnjaci ponesu ozvučenje indentične snage ozvučenju koje se koristi na EXITU i ringišpil, da im se nađe u šumi ako ih napadne medved.

Dan kada su svi veseli. Sem prasića, jagnjića, jarića, pilića, i ostalih ića. Nedeljnik «Seosko dvorišete» je napravio anketu među domaćim životinjama koja je 1. maj izbacila na prvo mesto po omraženosti. Nećete verovati, ali taj dan je ispred 29. novembra, dana kada su komunisti klali svu stoku bez partijske knjižice.

Rad ispunjava, reče Jenna i ispusti divan zvuk na svom radnom mestu onako ispunjena. U radu je istina, ne u vinu, nemaju oni Latini pojma. Živeo rad! I Staljin! I svetska revolucija! Dosta alkohola i seksa! Nazad u nove radne pobede! Ovaj, napred!

Roboti.