dare

Ozbiljan. Treba nekada biti ozbiljan. Ipak je ovo život pun iskušenja, problema, ratova, nemaštine, antena, kitova, tuge, stolica, plača, i naravno, tegova. Treba sve to podići, posebno mislim na antene, kitove, stolice, i pre svega, tegove.

Ima neshvaćenih ljudi, i ja sam, možda, a možda i nisam, jedan od njih. Sad mi je žao što nisam Keba ili Aca Lukas, pa da od prethodne rečenice napravim hit. Elem, za početak rečenice melem, moju tugu produbljuju neke ličnosti na ovom blogu. Njihove reči bole. Sunce je napolju, preko trideset, ali u srcu je ispod nule. Led. ... ...

... oprostite, brzo se vraćam, samo... da skupim... razbacane mi... sli... poput veša.

Teško je kada te napadaju. Kada svi, od oblaka gluposti, ne vide tvoju genijalnost. Pa se još udruže, pa te kao prave budalom, a ustvari su oni budale. Samo ne shvataju. Da su budale. Ali ti znaš. Ali Muhamed.

I kako mogu da kažu da nije bitno? Bitno je. Bitno je stvari isterati do kraja. Objasniti. Bingo je. Bitno je. I ne psovati. Ti psovači ne znaju da ovo i deca čitaju. Mislite na decu, dajte novac Majklu Džeksonu, za novi album mu je potrebna koža Indijanca, a za sledeći su Kinezi na redu. Psovači koriste reči u sasvim drugačijem kontekstu, spominju sisanje, a ne misle na tele i krabu, ovaj, kravu, pišu lizanje, ne misleći na liži pažljivo i Pekabeline, umalo da napišem Pekabetine, oh Bože, stvarno sam uzbuđen, sladolede. Pa napišu j_b_nj_, koristeći e, a i e umesto crtica. A znate li zašto to rade? Zato što ne mogu da se nose sa našim argumentima. I zato što ne misle na decu, pa i na starije ljude koji su odrasli na drugačijem mleku od njih. Ne misle na ljude koji drugačije posmatraju svet, koji mokre, a ne, kao oni, pišaju, koji vode ljubav, a ne ližu noge, dupeta, muške i ženske piše... Da, da, i takvih blogova ima, verujte mi, čitao sam.

Objašnjavajte. Na svakom blogu branite svoje stavove. Posebno budite uporni kod onih koji ne žele da vas čuju. Sa njima je najteže, ali je njihovo spasenje najsvetija stvar koju možete učiniti. Nekulturu možete pobediti samo upornošću. Pišite pesme, ali samo pesme o svetu, cvetu i bumbarovom letu, jer takve pesme presušuju nabujale reke nekulture, Metalike i Sepulture. Preporučujem i anonimne komentare, kod tih spodoba izazivaju jezu i strah. Jeste malo bezobrazno, hihihihihi, ali što bi rekla Goca Tržan, cilj opravdava sredstvo.

    - Da li ti se dopada?

Gledam poklon koji sam dobio od prijatelja. Arsenalov dres je fantastičan, onaj sa starim grbom i „dreamcast“ reklamom, bez broja i bez natpisa sa prezimenom igrača. Ali ono što je i tako lep dres bacilo u zapećak je mačeta. Sa sve futrolom, crnog sečiva, prava manijačka, da te u zasedi ne bi odao odsjaj. Čovek mi je kupio mačetu.

-        Do jaja je. Jebote, samo sečivo ima pola metra.

-        Ima.

Ivan je moj veliki prijatelj. Velik je i fizički, bivši bokser, korisnik stimulativnih sredstava, odličan crtač, ma sve u svemu lik zbog kojeg volim Dorćol, Kalemegdan, ceo Beograd i Beograđane. Čovek koji me zove Čika Crni, manje zbog toga što sam plavook i duge plave kose poput Bleka Stene, a više zbog toga što sam jedared rekao „ne zajebavajte se, zar ne znate da je Čika Crni najjači čovek na svetu?“, citirajući pokojnog glumca u „Podzemlju“.

-        E tako. Kada sledeći put kreteni sa palicom napadnu mog Čika Crnog, on će im odseći glavu.

-        Pa ti nisi normalan. Daj neku kesu da sakrijem ovo inače će me panduri odvesti da prespavam u stanici. Idemo na pivo. Na mnogo piva.

-        Idemoooooo.

Treba da krenem za Novi Sad. Nedostaje mi. Ali mi i Beograd nedostaje. Dobar je to osećaj. Ustvari, jebe se meni i za Novi Sad i za Beograd, ljudi su u pitanju. Dobro je biti zaljubljen. Zaljubljen sam u svoju curu, zaljubljen sam u ljude koji me okružuju i zato ću i danas da se napijem, a obaveze ostavljam za sutra. I da, definitivno pravim bend jer petnaest autorskih stvari vape da budu odsvirane pred publikom. Za kraj, refren pesme koju sam napisao na engleskom.

I will fuck your mama, faggot, you will see,

I will fuck your sister, faggot, and you’ll fuck me.

Živi bili i veliki porasli.

Nisam lud za svadbama, ali idem kada me zovu. Tako i juče. Tako ću i danas. I odemo ja i moja dugonoga polovina juče na svadbu, i tamo, od kuma, mog rođenog brata na zidu smrti, da ne veruješ rođenim očima, kuda oni jure, šta ih sada vuče..., Pink Floyd - The Wall. Harmonikaš, koji se smrtno dosađivao do tada, svira solo kao blesav, izgleda da je završio akademiju ali kao svaki muzičar koji hoće da zaradi svira po svadbama. Mi se oduševimo, ustanemo na kraju pesme i počnemo da aplaudiramo. Koncert, jebote. Posle je Jokić, ne znam da li se sećate tog rukometaša?, igrao za Crvenku, Proleter i Zvezdu, bio standardan reprezentativac u rukometu, levo krilo, dobar rukometaš i dobar lik, pevao neke pesme. Zna čovek da peva, ali mi je impresivno kako igra. Zanimljivo, zaista, moram ga pohvaliti kada sledeći put budem išao sa Srđanom do lokala gde igramo karte.

Jeli, pili, kad u 23h, Zoki reče da su KUD Idijoti u Pozorišnom klubu ZZ. Wow. Jeste svadba, jesu tu prijatelji, jeste da sam u košulji, imam i one gay pantalone, i one gay cipele, cura obukla neku otvorenu haljinu i srebrne sandale,... Ma kad hoće Zoki i njegova lepša polovina, hoćemo i mi.

Stigli. 750 din. upad. Prijatelji, može 1000 din za nas četvoro, karte nam nisu potrebne, a vi nas pustite? Može. Hvala lepo. Molim lepo. Kupili pivo, pa još piva, pa još koje pivo, kad evo ga koncert.

Šutka, jebote. I to kakva šutka. Curice su kod zida, naše curice, a Zoki i ja ispred bine. Klinci smo, jebi ga, može nam se. A onda smo skinuli košulje. I nastavili da skačemo. I onda detalj koji me je oduševio. Klinac, doduše od nekih 120 kila, prolete pored mene, a dva klinca ga podigoše. I posle kažu da su klinci zli. Možda oni što nose pištolje, ali oni od sinoć nisu. Taj trenutak nepažnje je doveo do toga da i ja odletim nekih 2 metra u stranu i dočekam se guzovima. Do jaja let. Kez, koji ne mogu da skinem sa lica, me tera da posetiocima koncerta pokažem kako je to lepo, i da im pomognem da dožive ono što sam ja doživeo.

Kraj koncerta. Go do pasa, mokar, pijem pivo i shvatam da glas ne izlazi dok pričam. Kako da čovek ima glas posle "Za tebe"? Za tebe nije sramota izgubiti glas.

Ništa, idem da se istuširam, da popijem pivo jer me noge bole od sinoć, pa na svadbu, ovaj put u prestonicu. Ako se veče završi koncertom, neću imati ništa protiv.

Ich ližem dich, ili ich liebe dick? Ližete li ili dick? Da li ste fašisti ili fetišisti? Koji fetiš? Koža? Plastika? Stopala? Pišanje? Da li krava piša a dama piški? Gledate li u nebo kada kiša pada, zovu li je suze ponekada? Koga boli kurac? Figurativno.

Figurativno, jedina rečenica u uvodu bez upitnika, rečenica i reč, dokaz da reč može da bude rečenica.

Sve može. Kad može «figurativno» da bude i reč i rečenica, mogu i ljudi da rade stvari koje ja ne razumem. Koliko god se trudio, ne mogu da osuđujem nešto što drugi rade, ukoliko to ne ugrožava treće, sedme ili pedesete. Često se čudim paradoksu da mrzim samo one ljude koji mrze druge ljude, uplašen da nisam i ja u toj grupi koja mrzi, jer mrzim one koji mrze. Zašto ljudi imaju potrebu da govore šta je normalno, a šta ne? Zar to nije jasno kao dan?

Da li ste homo, ili ste sapijens? Ako ste sapijens, zašto vam smetaju homići? Mogu li ja, učiteljice, da odgovorim? Zato što ste idioti sa malim kitama, ili idiotkinje bez sisa sa širokom i plitkom pičkom. Pita me jedna budala:

- Dare, sve je to u redu, ali šta bi ti uradio da ti klinac dođe jedan dan, i da te obavesti da ima dečka?

- Rekao bih mu da ga dovede da se upoznamo.

- Daj, ne seri.

Pazite sad, ja tu budalu znam godinama, nije loš lik, ali je definitivno glup. I ne sluša. I govori mi da serem, što već stavljam pod ludost, jer sam osamdeset puta jači od njega. Ponavljam:

- Da, ukoliko se vole, tražio bih od sina da ga dovede i da se upoznamo.

- Čekaj, voleo bi da ti je sin peder?

- Ne, voleo bih da ima devojku, da se oženi i da postanem deda. Ali bih isto tako voleo da ti nisi glup, pa ništa ne mogu da učinim povodom toga.

Dokle će ljudi sebičnost da izjednačavaju sa ljubavi? Kako da ja budem glavni glumac u životu mog sina? Ili mog prijatelja? Ili bilo koje osobe koju volim? To je njihov film. Ja sam tu da ga obogatim, ulepšam, ali nikako da menjam scenario. E da, još jedan razgovor:

- Dare, ona se drogira.

- Ok.

- Čoveče, kako...

- Nije maloletna. Njena droga nije pedofil. Ja sam alkoholičar, i ne bih želeo da me neki dušebrižnici odvoje od moje ljubavi.

- Čekaj, ti bi je gledao dok stoji na simsu i sprema se da skoči? Ne bi reagovao?

- Ne bih je gledao.

Da se razumemo, koliko mene osoba poznaje ako treba da joj kažem da heroin nije zdrav i da nema vitamina C u njemu? I da li, bilo ko od osoba koje pročitaju ovaj tekst, misle da i pored toga nisam milion puta ponovio moje mišljenje o heroinu? I...? Učini to što bezbolnije, ako ti je to sudbina. Ne shvatam osobe koje potencijalnim samoubicama objašnjavaju da to nije rešenje. Kako mogu znati da to nije rešenje? Pusti čoveka da se ubije i da nastavi da živi po svom.

Vidi onog, nosi kapu ( rastafarijansku ) po ovom suncu. Hajde da mu se najebemo milosne majke. Vidi onu drolju kako se razgolitila, hajde da je nahranimo kurčevima. Vidi onog Hrvata, hajde da mu se najebemo majke mađarske. Vidi onog u grobarskom dresu, jebem li mu majku cigansku. Vidi onog pedera, koristi «labelo», udri.

Ovde ću stati. «Udri». Ok, ali onda mi recite da u takvoj zemlji živim. Sasvim je normalno da se benzin prodaje van benzijskih pumpi? Zašto je nenormalno da ja, i moj prijatelj, nisam ja baš toliko jak, otmemo sav benzin preprodavcu? Tučemo pedere? Ok, žive u takvoj zemlji gde im je preporučljivo da se bave borilačkim sportom, ili da nose nožekanju sa sobom.

- Vidi ga. Jevrej. Zbog njega smo izgubili Kosovo. – reče Goran Davidović Firer, čovek kome sam bio na svadbi. Retko inteligentan čovek. Neki gost, pored kapije pravoslavne crkve u centru NS je dao Cigančetu neku siću, a dete počelo vikati «ponovo radi Aušvic», na oduševljenje ćelavih idiota. Ukoliko imate mala muda, kao ja tada, i ne raspizdite ćelavu glavu po ustima koja se keze, nemojte se zabavljati sa devojkom koja je u rodbinskoj vezi sa takvim mladoženjom.

Ne znam, prijatelji, i neprijatelji, ne mogu da skontam šta sam hteo da kažem. Pustite ljude da rade šta god žele, ukoliko se to ne kosi sa vašim duševnim mirom, i naravno, preispitajte vaš duševni mir. Pederi nisu problem, to su ljudi koji se vole. Jevreji nisu krivi jer nemate novca, kriva je vaša lenja guzica. Jebite se. Ližite. Pušite. To su fenomenalne stvari, šta god patrijarh, papa, Muhamed ili Buda pričali o njima. I da, ukoliko ste, po mojim merilima, zli, pa uživate u razbijenim glavama, maltretiranju dece, teranju žena u sigurne kuće, dilovanju heroina ( e ovo je dokaz da smo različiti, ja bih proizvodio travu jer mislim da je bezazlenija od vina, o rakiji da ne govorim, a dilere heroinom bih spaljivao ), držite fige da ostali svet ne počne da živi po vašim pravilima, jer ćete nestati. Oslanjate se na strah, a strah, na velikim temperaturama, brže od vode prelazi u paru.

Tri od tri za dobar dan.

Prvi proćitan post, Via Del Gusto, autor Canada 2008. Čovek i žena dobiju batine u Knezu, ćerku niko nije tukao, junaci ne diraju decu, u sred bela dana. Rastko, u komentaru, napisa šta misli. Naravno, i drugi napisaše šta misle, pa smo došli do toga da Rastko psuje, da deca u Africi gladuju, da ima gladnih pasa, ne ekonomskih (ovo mi se posebno dopalo) stvari, sudova časti, prezira u Kanadi,... To što su čoveka tukli pred maloletnim detetom i ženom nije u redu, svi se sa tim slažu, ali 'ajde mi da vidimo zbog čega je došlo do nemilog događaja? Zato što batinaši znaju da neće odgovarati? Ma kakvi. Zato što gazda lokala perući novac zaprlja koji sveti srpski obraz? Nema šanse. Zato što je sujeta, u nas, glavna vrlina, nešto što moraš da poseduješ da bi zaslužio poštovanje? Ni slučajno. Čovek je dobio batine samo zbog toga što je Rastko napisao «jebo ga cuko». I zbog gladnih u Africi, naravno.

Drugi post, Pretnje, autorka MMMila, mnogo slova M, možda autorka muca, a možda, za šta joj držim fige, momci, što da ne i devojke, često drže glavu između njenih nogu. Ok. Piše cura o pretnjama koje je dobijala, šta misli o osobama koje prete, posebno se osvrnula na anonimne heroje koji iz čiste skromnosti ne žele da im se zna ime. Nešto slično kao anonimni dobrotvori, samo što su ovi anonimusi što prete lepši i pametniji, o hrabrosti da i ne govorimo. Dobro. Preletim preko komentara, kad velikim slovima Mili neko izjeba mamicu. Zainteresovan, kakve veze ima majka sa tekstom, nastavim čitati komentar, saznah da je Mila glupača koja hoće da vređa. Aha, vidi obrta. A 'vamo se raspisala o manijacima. Zbunjen, što je zajebano jer svi znamo šta lud radi zbunjenom, nastavim dalje, kad... mrš u pičku materinu, veliko finale komentara. Nokaut. Aplaudiram ispred monitora. Kakav bloger, narode, kakav komentator, bravura, bis, daj još koji, dođi i na moj blog, volim te, dirkam ti gaćice, jebi mi ženu, majstore, legendo...

Treći post, kurac počinje da mi se spušta posle silnog uzbuđenja, kad... Zli Nikola Tesla, ovaj, Zli podstanar, sa postom Srpske gluperde idu na Exit da slušaju bendove koji su prežvakano sranje. Dobar naslov. Dugačak. Mudar. Sa nevericom shvatam da je tekst posta toliko dobar da je naslov, u poređenju sa njim, totalno sranje. A i nemaju baš nešto veze. U postu tuga. Tadić dobio više glasova od Koštunice. Nama, valjda iz Amerike jer sebe poredi sa Teslom, poručuje da se jebemo, spominje usrano dupe, želi nam da budemo ista govna kao Rumuni i Bugari. Zaboravio je bio sve zajedničke akcije, zaboravio je bio sve zajedničke derneke, zaboravio je da spomene Italijane, Špance, Francuze, Nemce... Zaboravio je da ima nas koji misle da Rumuni i Bugari nisu govna. I da mi nismo govna. Želi Zli da zaboravi srpski jezik. Nema to veze sa ispušenim kurcem ili sujetom, to ima veze sa tim što je Tadić glup. Taj glupan od Tadića nema nikakve veze sa Teslom. A Zli? Naravno da ima. On je sa Teslom delio iglo, onda kada su harpunom zasekli kožu i postali braća po krvi. I da, komentari. Onaj Laudanum me je iznervirao jer je napisao Zliu da je nepismeno govedo, smeta ljubomornom Laudanumu to što sebe Zli poredi sa Teslom, i zamislite, još mu je napisao da baljezga. Zašto tako, Laudanume? Why? Pa čovek samo ne želi da idemo u usrano dupe, Evropu. Ne voli čovek Rumune i Bugare ali Šiptare obožava i ne želi Srbiju bez njih. U vojsci, pre nego što će napustiti majku Srbiju, i kao engleski trener posmatrati sa tribina krvavu utakmicu na Balkanu, bio je zaljubljen u dva Albanca, razmenom pljuvačke dobijao pare za sladoled i limunadu. Pa kako da živi bez njih? Kako da ne poželi da zaboravi srpski jezik ukoliko ostanemo bez njih? Vratiće se Zli, ali ne u grešnu Srbiju, već u Albaniju kao Eskim. Šteta što je Tesla umro, Eskimi vole da putuju u društvu.

- Zdravo, ja sam Dejvid.

- Zdravo Dejvide.

- Ja sam teniser. Ne uživam u tenisu sem u retkim trenucima. Volim da skratim loptu i da gledam iznenađenog protivnika kako pokušava da je stigne. Još ako se oklizne, padne i povredi, osećaj je potpun. Trener me je poslao da razgovaram sa vama, jer previše skraćujem lopte, više ne mogu da iznenadim protivnike jer su svi pročitali moju igru, više niko ne pada, a o povredama da i ne govorim, tako da sam se srozao na ATP listi.

- Zanimljiv slučaj, ali bez brige. Ne postoji problem koji dobar razgovor ne može da reši.

- Dopadaju mi se vaše noge, doktorice.

- Ja nisam doktorica, Dejvide. Zovem se Tibor, građevinski sam radnik, tvoj trener mi je prijatelj i poslao te je ovde da ti polomim sve kosti. Ponoviću, mislim da je to nepotrebno i da dobar razgovor može sve da reši.

- Kako je moguće da muškarac ima tako lepe noge?

- To su predrasude, Dejvide. Moraš se osloboditi predrasuda. Reci mi, zašto muškarac ne bi imao lepe noge?

- Mogu li da ih dodirnem?

- Možeš da ih poljubiš.

.

.

.

- Tibore, to me boli.

- Znam, Dejvide. To je nebitno, dok god mi pričinjava zadovoljstvo.

- Ne želim to više da radim.

- Ne želim ni ja sutra na gradilište, ali moram.

- Želim da razgovaramo.

- Razgovaramo, Dejvide.

- Tibore, tebi treba pomoć.

- Tačno, Dejvide, zato si ti tu.

.

.

.

- Zašto ja, Tibore?

- Niko mi sem tebe nije rekao da imam lepe noge.

- Ne želim to da radim.

- Mislio sam da smo se dogovorili da nije bitno šta ti želiš.

- Ali, Tibore, meni se tvoje noge dopadaju takve kakve jesu.

- Samo ti njih obri.

.

.

.

- Dejvide, da li si ti to meni skratio loptu?

- Izlečen sam, Tibore. Lopta je skraćena jer si bio daleko iza linije, pravi momenat za skraćenu loptu. Nisam to uradio da bi se ti okliznuo, ili povredio.

- Ne želim da se raspravljamo i svađamo.

- Tibore, to me boli.

- Znam, Dejvide.

.

.

.

- Dejvide, kako se zove žena sa kojom si malopre razgovarao.

- Bojana.

- Uteram ti Stojana.

- Tibore, dogovorili smo se da ga ne zoveš tako.

.

.

.

- Dejvide, umirem.

- Znam, ja sam te otrovao.

- Zašto?

- Zato što si me slagao da ne postoji problem koji ne može da se reši razgovorom.

Znate onu:

Rus i Bugarin našli dolar, pa će Rus:

- Hajde da ovo podelimo bratski.

- Hej, nemoj bratski, 'ajmo pola pola. – reče Bugarin.

Mi smo specifična zemlja. Nama je Bosna zapad, a čak je i istok zapadnije od nas, što Tuta Bugarin i Pravoslavni Rumun dokazuju. Dobro, ima i gorih stvari, mogao sam se roditi u Bagdadu, i to ne u vreme poštenog i hrabrog Aladina, već u vreme pokojnog Sadama, a za tako uništavanje zemlje Koštunica mora još da uči, mada mu moram priznati da je na dobrom putu. Njegovi neprijatelji su zlobno zaključili da je slogan – Živela Srbija, za samo godinu dana prešao u - Podrži Srbiju, jer je Srbija postala baba kojoj treba pomoći da pređe put. Čini mi se da će sledeći slogan narodnjačke koalicije, naravno ako Koštunica ponovo bude premijer, biti – Daj Veštačko Disanje Srbiji.

Lepo ćemo sabirati. Beograđanima čestitam Litlvulfa za gradonačelnika, čime su dokazali da su veliki grad a još veće selo, što nije bitno jer će BG za mesec dana dobiti dva mosta i pedeset obdaništa. Nisu radikali krivi, nisu najjači u BG, ali zašto da odbiju ponudu. Das ist DSS und das ist SPS. Do mog rođendana, do oktobra, eto i metroa u prestonici. Kako? Lako. Ne damo Kosovo, Kosovo je Srbija, a i sa Rusima delimo bratski, 49% - 51%.

Sad sam ja kriv što mi je muka kad vidim Andriju Mladenovića, Aligrudića, funkcionere NS-a, a Koštunica mi više uopšte nije smešan već me tera na povraćanje.

Kao dobar đak, da polako napišem zaključak i završim pismeni na temu «Zašto volim Srbe više od Hrvata, Finaca i Brazilaca i zašto želim da se igramo rata?». Voleću BG i ako Andrija, Aligrudić i Koštunica, kao troglava aždaja, upravljaju BG, a ja, kao Sten Marš kad vidi devojku, povratim kada vidim Andriju na TV ekranu, bilbordu ili u novinama. Nije smak sveta. Uvek je bilo, bori se il' plači. Andrija tera na povraćanje, ali ne i na plač. Srbija Brazilcima!!!

/Prvog dana, kada je došao, pitao je zašto se vod zove «Crne pume», jer je to glupo, obzirom da crne pume ne postoje, već da su, najverovatnije, mislili na crne pantere. Kasno, jer grbovi Voda za specijalne namene hrvatske vojske, ručno rađeni amblemi, na kojima je, ispod slova VSN Crne pume, velike očnjake iskezio prekrasni primerak – bengalskog tigra. Uzgred, tigar je prilično poznat u celoj Bosni. Sva sreća što 119. brigada nema konjicu, jer bi jahali zebre, i onda bi ostali bez zebri, jer bi ih izjeli bengalski tigrovi.

To je jednako glupo kao kad su Hamilove balije iz Koviljače, «Hamilski tigrovi», nazvali specijalnu jedinicu «Zelene udovice», a na amblem nacrtali oko sablje zelenu zmiju. Niti je udovica zmija, niti je zelena, već pauk, i to crni./

Ovako, više manje, prepričao sam, Boris Dežulović, pisac i hrvatski patriota koji ne mrzi komšije i njihove krave, opisuje specijalce. Dobro je biti specijalac. Boris piše o njegovim i zelenim specijalcima, a ja čvrsto verujem da oni nisu ništa bolji od naših. Lepo te obuku, dobiješ moćan amblem i dopuniš onu staru – rado ide Srbin u vojnike, a još radije u specijalce.

E sad, kako postati specijalac? Pod jedan, da budeš hrabar, vredan i da slušaš. Još ako si lep i zgodan, brz i jak, pa još koja žličica sreće, i eto tebe u eliti. Ja sam, valjda zato što me boli kurac za vojskom i što se nisam radovao činjenici da ću devet meseci ostaviti devojku bez redovnog kurca, dobio poziv da se javim u BSD (bataljon za specijalna dejstva), da bih posle dva meseca, u kojima sam naučio kako grickalicom za nokte da savladam tri Šiptara, prekomandovan u IDČ (izviđačko diverzantsku četu) Prištinskog korpusa, kome sedište nije u Prištini jer tamo srpski specijalac ne može da ode ni turistički. Ali to nije bitno, bitno je da je orao na mojoj kapi imao podignuta krila, dok je na drugim kapama, mislim na kape drugih boja, imao spuštena krila. Specijalac, čoveče. Kad sam bio mali, specijalcima smo nazivali decu iz specijalnih škola. Evo sasvim drugog značenja te reči. Ko je pametniji, srećniji i bolji, vreme je pokazalo. Naravno, uvek se desi nešto što ne očekuješ. U mom slučaju, i na moju veliku sreću, bio sam okružen fantastičnim ljudima, koje je boleo kurac za rukovodeći kadar i suvu inteligenciju predpostavljenih, već smo se zajebavali, naravno, onoliko koliko nam je ustanova, u kojoj je najveća nagrada da te puste iz nje, a najveća kazna da dobiješ produženje, dozvoljavala. Ivan mi više nije samo prijatelj, sad smo «dizel moj drug mi je brat», došao je da živi u NS i iskreno se nadam da ćemo ovo leto provesti zajedno u Holandiji. Drugi Ivan, tipičan Beograđanin, zbog kojeg mislim da samo budale ne vole prestonicu i šarm Beograđana, jedan od retkih koji voli stimulativna sredstva više od mene i sa kojim ću napraviti bend, kad tad. Nenad, kad smo već kod muzike, profesionalni muzičar, nosilac crnog pojasa u sviranju viole, tipičan primer specijalca i logike regrutovanja, kao što je logično da svi završimo na brdima oko Medveđe, Beograđanin koji tamani sve vrste burbona, odličan kuvar i odličan konzument dobre kuhinje, sa kojim sam svirao u tri najlepša grada ove naše Srbije,... Eto, sad pišem o pozitivnim stvarima u vojsci, a hteo sam da se zajebavam. Ne stvarno, bilo nam je kao bubrezima u loju. Doduše, bilo je onog martovskog nasilja, ali niko nije pucao na nas. Nasilnici se obično bave starcima, ženom i decom, a ne Pejom koji u patrolu nosi PM koji u njegovim rukama liči na dečiju plastičnu pušku.

Dežulevićevi specijalci, ne njegovi lično, nego specijalci u ovim našim ratovima, hrvatski, turski ili naši, su impresivni. Štancaju se kao na traci. Nikada mi nije bilo jasno kako ja posle 9 meseci sebe mogu nazvati specijalcem. Pa za 9 meseci ne možeš naučiti da jebeš kako treba, a to je mnogo lakša, lepša i bezopasnija rabota. Izvade ti krv, postave ti par pitanja, daju automatsku pušku, nauče te pesmu – nemoj majko suze liti, sin ti služi u eliti, i... I šta? Dovoljno je, u ratnim uslovim, da jedna luda glava, uplašena i zla, uleti u neko selo i pobije nejač. Ili da imperator Koštunica Neron, uz savete Seneka Velje, uperi prst u čoveka, nazove ga izdajnikom, a flepnuti um slepo izvrši naređenje. Kod nas sve može. Kad onako peni i urla na predsednika države i podpredsednika vlade, šta da očekuje običan građanin ove napaćene zemlje? Eto, ne mogu da napišem ni jedan post, a da ne apelujem da me Voja i Velja ne brane, već da legnu u pozu 69 i jedan drugom sisaju kurac.

E da, sve ovo sam počeo zbog «Crnih puma» i «Zelenih udovica». I ja sam imao amblem. Isto impresivan. Slepi miš, kao onaj sa grba Valensije, proboden mačem, a krv curi, valjda iz miša, a možda i mača, ko će ga znati, umetnička sloboda. Sad, da li mi volimo miševe, mi specijalci, pa ga nosimo kao amblem, ili ih ne volimo pa im zabijamo mač u bulju na istom principu kako su Turci koristili kolac, nikada nisam saznao. One policijske crvene beretke su imale vuka, iskeženog i opasnog, ali njima je komandant školovan na zapadu, Francuska, sa sve stranim profesorima, zato se i zovu Legija stranaca, pa je, u saradnji sa stilistom Ašokom Murtijem, dizajnirao vuka i izbegao zajebavanje.