dare

- Čoveče, razbio si mu glavu.

- Aha.

- Aha? I šta ćemo sada?

- Da ga zakopamo. Ne misliš valjda da zovem policiju pa da zbog ovog smrada robijam do kraja života.

- Jebote, nije mi dobro.

- Povrati. Ali mi molim te reci zašto ti nije dobro?

- Zašto? Stojim pored mrtvog čoveka kome je iz glave iscurelo 5 litara krvi, gledam, po prvi put u životu, unutrašnjost nečije lobanje i ti me pitaš zašto mi nije dobro.

- On nije čovek. Da li ti ga je žao?

- Ne. Ali nije normalno da budeš tako hladan. Ubio si čoveka.

- Izgleda da različito definišemo čoveka, tako da te neću više ispravljati. Za mene je svet sada lepše mesto i jedino što me nervira što za ovu prokletinju treba da kopam rupu umesto da ga ostavim ovako pa da ga pojedu svinje.

- A šta ako nas uhvate?

- Malopre sam ti rekao da ćemo ga duboko zakopati, a na nas je nemoguće posumnjati. Jedino smo najebali ako ti ne prestaneš da sereš i izigravaš jebenog Raskoljnikova.

- Po tvome bi jednostavno ti i ja trebali da pobijemo sve koji su to zaslužili.

- Čoveče, pa treba jesti, piti i jebati, a kada bi krenuli da ubijamo sve koji su zaslužili ne bi imali vremena ni za burek. I što ja da radim tuđi posao? Ova prokletinja je pokušala da nam sjebe život i ja sam ga eliminisao. Neka svako brani svoje dvorište.

- Treba uzeti u obzir i zakon.

- Tako je, lepi. Vidiš da znaš da razmišljaš. Sa brojem ubistava se povećava verovatnoća da nas uhvate i osude. Bolje ti je?

- Valjda. Hajde da ga zakopamo pa vodiš na pivo.

- Ok. I da ne zaboravim, volim te tako emotivnog.

- Duvaj ga.

Ujeo me medved

A rana k'o mrva

Na meni su pijanome

Cjepali drva

Ko je napisao ovaj tekst? I ko ga izvodi? Ne znam, ali bih voleo znati. Pesmu peva ljudina koja bi bez problema sjebala veliku četvorku i Srebrnog Letača zajedno, a verujem da bi lako razbacao NBA i NHL ligu. Čoveka ujede medved i rana je neprimetna. Ako neko zna koliko je medved opasan, to sam ja. Moja dva drugara medveda se potukli zbog nekih krušaka i meda, ja ih razdvajao i završio u bolnici. A ovo za cepanje drva je tek za svaku pohvalu. Mene su jednom, pijanog, istukli neki momci i dva dana nisam znao gde se nalazim, a nisu čak ni koristili sekire. E Darko, Darko, moraš ti još mnogo breskvica da pojedeš da bi zadovoljio ribe koje taj frajer tuca. Koliki mu je penis, ne smem ni da pomislim. Strani jezici, dve – tri fakultetske diplome, sportska auta, garaža na sprat, puna štala krava, puni torovi ovaca i puni hipodromi konja se podrazumevaju. Samo se nadam da majka moje dece neće naleteti na tu ljudinu. Kako posle da joj zamerim ako poklekne?

Jova, moj prijatelj slikar i to najbolji kojeg znam, što mu i nije neka titula jer ja znam jako malo slikara, i ja smo sinoć popili mnogo piva. Sada sam u fazonu sparinga sa jednim drugim prijateljem, koji, uzgred, lošije slika od mog petogodišnjeg bratića, tako da sam posle zalaska Sunca umoran i sve preko 7 pića me uradi. I tako, čovek pije u pobedi jer je zaslužio, a u porazu jer mu je potrebno /ovo nije moje, to je Čerčil rekao, a meni prenela studentica treće godine prava pa se ja sad pravim pametan/, meni i Jovi nije ostalo ništa nego da pijemo. Njegova pobeda je u tome što je potpisao dobar ugovor za ilustrovanje udžbenika, a moj poraz se ogledao u Partizanovoj eliminaciji iz Evrope, za zelenim stolom jer se Partizan ne može izbaciti na zelenom terenu.

I tako, Jova me je ubeđivao da nisam Srbin već Irac, a ja njega da je Dušan Kovačević duplo veći od Sterije Popovića ali da je ljudima potrebno da umetnik crkne da bi ga počeli ceniti, dođošmo do ranih sati i odlaska kući.

Taksi stajalište, ulica Modene kod hotela Putnik, mnogo ljudi malo vozila. Iskustvo sedamdesetšestogodišnjaka me vodi malo napred gde hvatam vozilo koje je tek pristiglo na stajalište. Ruka na mojoj ruci i vlasnica ruke koja mi govori da nikada nisam bio džentlmen, što je neverovatna laž. Videh je i setih se razgovora sa Jovom u kojem sam tvrdio da pravi frajeri nikada nisu bili pedofili, uzimajući za primer Dragana Nikolića, mog omiljenog glumca /to sam pokupio sa zapada, oni tamo imaju omiljene glumce/, koji je izabrao Dravićku bez obzira na nebrojeno mnogo nepristojnih i mlađih ponuda. Iz gluposti pozvah poznatu mladu damu, 10 godina mlađu, na konak, bez obzira što su joj roditelji kupili stan u NS i što definitivno ima gde da spava. Ona se pozdravi sa drugaricom, toliko srdačno da sam pomislio da sam je pozvao u rat i da je najverovatnije nikada više neće videti, i uđe samnom u taksi.

E sada , dragi dnevniče, stižemo do poente. U stanu sam popio pola flaše kalvadosa /ovo je zato što volim Remarka, pa jabukovaču koju je Neško doneo u stan zovem kalvadosom, jer je tako Remark zove a ja volim da se kurčim/, priredivši detetu najduži monolog koji je ikada čula. Dragi dnevniče, nežnosti nije bilo ni u najavi, a to odgovorno tvrdim jer mi je malo žuto pile, probudivši me, reklo da sledeći put kada se napijem pozovem mamu u stan. E sad, jesam, kao Pejaković, virio dok se mama kupa, ali toliko nenormalan nisam, pa sam odbio njen predlog uz frenetični smeh, zbog kojeg sam dobio nešto što liči na udarac.

Dragi dnevniče, nisam iskoristio besplatan seks, mislim da je vreme da se zaposlim i uzmem kredit.

Ovo je trebala da bude najbolja priča koju sam ikada napisao, ali Mrav nije hteo da sarađuje. Uvredio se što sam u naslovu prvo stavio Cvrčka.

Odlučan u nameri da se osvetim Mravu, sačekao sam zimu i odneo Cvrčku veknu hleba i 250 grama salame, što je bilo nekoliko stotina puta više hrane nego što je mrav skupio radeći cele godine.

- Vraže, daješ loš primer deci. To što radiš nije pošteno. I samo da znaš da ima više kvaliteta u Ptičijem izmetu nego u tvojim pričama – rekao mi je Mrav.

- Swarowski nije Vrag kao ostali Vragovi. I začepi gubicu da ti ne bih polomio noge. Zavist je loša radniče udarniče, pogotovo kada joj daješ oduška pominjući decu. A to što je ovo prosečna priča si ti kriv jer nisi dao dozvolu Swarowskom da objavi naše napijanje početkom jula jer si drugoplasiran u naslovu. Za ovu priču nemaš nikakva autorska prava i bilo bi lepo da odjebeš iz nje dok se nisi totalno kompromitovao – branio me je Cvrčak.

Voja. Do jaja. Jedno od imena zbog kojih mi je krivo što nemam sina da ga počastim tim imenom. Ćerku isto. Što da ne, kada je ime tako lepo.

Političari, bar oni koje volim, se tako zovu. Vo-ja. Ili šatrovački, Ja-vo. Voja. Baš je lepo. Jes' da vo nema jaja kao na primer bik, ali bi stvarno bilo glupo da postoji ime Bikja. Miklja ok, ali to je prezime.

I oko Voje su uvek pravi drugari. Svi bi da se druže sa Vojom. Njega i mačke vole. I Mihajlov voli Voju. Neki novinar, što bi Margo rekla u tigrastom dezenu, je tvrdio da mačke i Mihajlov vole Voju zato što mu se kurac oseti na sardinu. Kasnije se ispostavilo da to novinar zna iz prve ruke jer je zbog tog saznanja dobio od Voje televiziju. Kakav je to samo novinar. On je pre nekog vremena isto dobio televiziju od jedne tete jer je voleo da miriše cveće, pogotovo kada je u kosi. A još ako je cvet ruža, pa se nalazi na grbu jedne partije, toliko bi taj novinar raširio nozdrve da mu je jedan čika, koji više nije živ, dao ministarsko mesto. Šta je radio tamo nekom brki, pa mu i ovaj dao televiziju, ne znam, jer je to bilo davno.

Jebote, skrenuo sam sa teme. Šta sam ono hteo da kažem? Hteo sam da kažem Voja. I crveni vojvoda je Voja. Taj Voja je u inostranstvu. Radi u Holandiji. Ne znam da li je i njemu ovaj Voja ovdi poklonio Škodu pre polaska, kao što je poklonio onom generalu. Valjda jeste, glupo je ići u inostranstvo bez auta. Tamo svi voze kola, a ne ko ovdi.

Voja, ovaj ovdi, je narodnjak. On i njegov drug magistar vole Cecu. Da slušaju. Dok peva. Vole i čorbu, ali ne da jedu, već i nju slušaju. Joj, što ja volim Voju. Šta ću kad je smešan ko onaj Voja sa trećeg kanala.

Voja ima i debele i mršave drugare. Mihajlov je debeo i nosi bradu da ne bi ličio na svinju, jer gde ste videli svinju sa bradom, toga nema ni kod Edwarda Swarowskog, a Aligrudić je mršav i ne nosi bradu, ali nosi helanke ispod pantalona jer mu je stalno hladno. Jedan bezobraznik iz stranke koja se zove slično kao Vojina, ali ima samo jedno s, a ne dva s, ss, kao Vojina stranka koja je to ukrala od onog čike što nije voleo Jevreje, je tvrdio da Aligrudić ne nosi helanke jer mu je hladno već ih nosi jer je peder. Ali taj bezobraznik je strani plaćenik kao i svi iz te stranke koja ima predsednika koji nosi ponosno Rusko ime, a 'vamo se izvinjava Hrvatima zbog dva-tri preklana vrata. Glupost. A ko jebe te žuto plave debile. Kako sam krenuo još ću početi da pišem i o liberalima, a svi znamo da su to teški narkomani. Da se vratim ja na Vojine drugare. Ima jedan Mamula. On ima toliku glavu da je minimalno duplo pametniji od ostalih. A tek jedan Šormaz. Njega kamera stalno uhvati dok čačka nos, ali nije Šormaz kriv. On, znate, ne zna da diše na usta, a nos mu je stalno začepljen jer se volšebno pojavljuju u nozdrvama neke kuglice, i onda da bi živeo, jer ne možeš živeti ako zaboraviš disati, Šormaz mora da uklanja te kuglice čak i u vreme direktnog prenosa. Ili snimka, svejedno.

Voja. Voja. Sve je njih Voja obučio. I svi su mu odani, ali niko kao Mihajlov. Ajde što taj laže za Voju, već... Joj, ne znam da li da vam ispričam? Ma hoću. To mi je moj drug Boža Đelić ispričao. Znate, ondak, kada su se nedavno dogovarali oko toga da li će Voja ili Boža biti premijer. Kakva glupost. Pa ne zove se Boža Voja pa da bude premijer, ali jebi ga, moj drug Boža zapeo pa to ti je. I nikako da se dogovore. I onda magistar predloži da kandidati skinu pantalone, i gaće, i da pobedi onaj koji ima veću kurčinu. Mislio je magistar da će Voja glat pobediti jer zna magistar koliki je kurac u Voje. Složiše se kandidati, skinuše se, izbaciše mlitave kurčine, kad ne lezi vraže i Boža kurat, ma isto kao Voja. Ozbiljno. Premeriše, ma u milimetar iste. E onda je Mihajlov klek'o i oralno vakumski ukrutio i povećao Vojinog. Uzalud je moj drug Boža tražio od svojih da isto to urade. Kaže Boža da se najviše razočar'o u onoga sa Ruskim imenom, onoga što voli zapad, jer je očekivao od njega da mu pomogne, ali je ovaj samo odmahno rukom i rekao - taman posla, pa ja sam predsednik. E onda sam ja rekao Boži da se ne nervira, jer da bi imao drugare kao što je Mihajlov trebao bi da se zove Voja i ukoliko za 4 godine ponovo poželi premijersko mesto, mora da se prekrsti. U Voju, naravno.

Ime i adresa autora teksta su poznati redakciji, pa ako bi želela da se javi neka žena, da se jebemo dan i noć  i da joj napravim sina. Ili ćerku. Pa da naše čedo nazovemo Voja. Zar to ne bi bilo lepo? Što više Voja, da zemlja krene napred. Da postanemo svetski prvaci u fudbalu. Da ilegalni emigranti ulaze u Srbiju, a Voje ih hvataju, zatvaraju kao stoku i kasnije deportuju. Da zajebavamo Engleze, Amere i Japance odbijajući im vize. Nije dovoljno što Voja vodi zemlju, potrebno je da svi budemo Voje. Kako ne razumete, sto mu gromova, jelenskih mi rogova, hiljadu retorti, severa i juga, karamba karambita, dabrova sa Ontarija, čukundede vrača, Ruskih hrtova iz Bečeja,...

Da li si kršten? Da, ja sam ovca pravoslavnog stada. Ne mislim da sam ovca. To sam rekao da bi društvo, koje je pratilo razgovor, shvatilo da sam načitan, duhovit, slikovit,..., a i hteo sam da dve naočite dame iz prestonice prepoznaju moju strast za lizanjem. Inače, ne treba biti ovca. Ne treba biti ni kokoš. Tek ta pernata živina nikada nigde ne ide i stalno je u svom dvorištu. Do supe. Tu joj se zanimljivi život prekida i odlazi u Rkdhgfasuanu (kokošiji raj).

A nekada smo baš ograničeni kao ovce ili kokoši. To je zato što smo pazili na času gde rekoše da krv nije voda. I nije. Ni pivo nije voda. O tome da ni sisa nije voda neću ni da pričam, to se podrazumeva. Ja sam jedan otvoren mladić (gay je ok, ali neka mladići bez dlaka na telu uvuku koplja, nisam otvoren na taj način), Evropskih i svetskih shvatanja (jebeš pravopis kada se Evropa piše velikim a svet malim slovom), koji voli sebe i druge bez obzira na nacionalnost, boju kože ili odabir pukotina za stavljanje penisa, prstiju, usana ili jezika. Volim druge jer sam tolerantan kao Rasim Ljajić.

A zašto me onda bole kosti kada čujem hodžu kad zapeva? Ozbiljan sam. Sarajevo ili Ulcinj. Pot, prijatelj, me je, kada smo sa 13 godina pobegli na more i otišli u Ulcinj jer je najeftiniji, pitao koji mi je kurac i da li mi je dobro. Prošle godine u Sarajevu, gradu prelepog spoja Austrije i Turske, ćevapa i odvratnog Sarajevskog piva, Strajo, Role i ja smo se osećali kao četnički plaćenici koji su dobili zadatak da zatruju gradski vodovod a gatara sa ćoška nas obavestila da će nas Alahova policija uhvatiti do noći i nabiti na kolac. Najgore od svega je što zaista nisam imao razloga da se tako osećam. Pričao sam ekavicu i niko me nije provocirao, ali... Možda razlog mog nezadovoljstva leži u sumnji da mi je neki Turčin natakao čukunbabu(eto ti sad, Turčin velikim slovom a baka malim), pa sam ja besan i ne volim Muslimane. Glupost. Pa nisu se ovi današnji Turci igrali sa babom i nisu oni ništa krivi. Da li je moguće da sam toliko zatrovan pa ne slušam glavu?

Ili na primer Hrvati. Šta reći kada sam ja na Evropskom prvenstvu u košarci održanom u Turskoj, navijao za Turke protiv Hrvata. Ej, pa ja sam mislio da nikada neću navijati za Turke i Mirsada Jahovića, kasnije prekrštenog u Turčana. Moja pokojna baba, majčina majka, je spominjući zlo spominjala Hrvate. Jebiga, kada je bila mala zaklali su joj rođenog brata i sestru i nisi joj nikako mogao objasniti da nisu svi Hrvati ustaše. A ja znam da nisu. I znam da neki Hrvati mene mrze bez obzira što ja sa tim nemam veze. Pa nisam ja bombardovao Dubrovnik. Niti bih ikada to uradio. A ima i tih Hrvata kojima se mora skinuti kapa. Pre jedno pola godine gledam na TV-u kako su mladi iz svih krajeva bivše Juge došli u Novi Sad. Novinarka TVNS, neka cura koja od svih kvaliteta koje cura treba da poseduje ima samo taj da ima pičku, stoji pored visokog i plećatog Splićanina, ljudina i po', lepo ga videti, i pita ga da li u njemu ima mržnje jer su mu Srbi ubili oca i brata i kako to da on posle svega toga dolazi u NS. Splića ne može da veruje šta ga idiot pita i ogovara pitanjem:

«Da li si ih ti ubila? Ili neko od ovih fenomenalnih ljudi ovde? Ne? Nisi? Pa što me onda pitaš takve idiotarije? Ja sam čovek koji ima glavu i srce, a bolje da ti ne pričam šta bih uradio ološu koji mi je oduzeo oca i brata. Tim zverima ne mogu da dozvolim da odnesu još jednu pobedu tako što će mi srce obojiti u crno i naterati da bezrazložno mrzim dobre ljude.»

Sve to Splićanin začini onim njihovim naglaskom, a ja shvatih da je on možda i najdivnija stvar koju sam video na TV ekranu, a gledao sam i Bambija.

I eto, sve ja to znam ali ne navijam za Hrvate ili Turke, Šiptarku najverovatnije nikada ne bih oženio, Mađaricu bih, ali joj ne bih dozvolio da mi sina nazove Arpad, Zoli ili Joži. Ne ide mi nekako na ovo moje «ić». Možda se i promenim jer znam da nije u redu biti isključiv. Znam ja da krv nije voda, ali sumnjam da smo dobro shvatili jednu takvu istinu. Nije voda, mnogo više vredi, a Srbi, Hrvati, Muslimani i Šiptari koji su na sva usta ponavljali čuvenu krilaticu i dizali nacionalnu svest, prosipali su je nemilice.

Bar nisam od onih koji više vole Rusko govno nego Američku čokoladu.

Prva Životinjska kriminalna organizacija, osnovana od strane trojice doseljenika u Ameriku, nazvana je «Ruža Vetrova» a osnovana je 1917. godine u Čikagu.

Zloglasni kriminalci, Afrički Divlji Pas i Nilski Konj, su uhapšeni na tlu Afrike i poslati na izdržavanje kazne u Čikaški ZOO vrt. U gradiću Toledu, na granici Ohaja i Mičigena, je izvedena spektakularna akcija u kojoj je otet kamion koji je prevozio kriminalce iz Bostonske luke u Čikago. Akciju je vodio stari poznanik Afričkih kriminalaca, Puž, koji je u Ameriku pobegao iz ratom zahvaćene Evrope donevši veliko bogatstvo kojim je kupio prestiž i moć. Pritajili su se na mesec dana u Indijani, gradić Lafajet, da bi jednog kišnog jesenjeg utorka prešli u Ilinois i prekinuli mir kućnih ljubimaca, prvo u Čikagu a zatim i drugim delovima Sjedinjenih Država.

«Ruža Vetrova» se bavila zaštitom lica i imovine od same sebe za određenu novčanu ili robnu nadoknadu i tu granu je vodio Nilski Konj, svim vrstama kockarskih igara na periferiji grada, to je vodio Afrički Divlji Pas, dok je Puž vodio prostituciju u koju je uveo do tada neviđenu ali veoma profitabilnu praksu, seks sa Životinjama različitih vrsta. Majmuni, jedni od bogatijih kućnih ljubimaca, su ostavljali prava bogatstva za noć sa pernatom Živinom.

Afrički Divlji Pas i pogotovo Nilski Konj su na početku imali problema sa kretanjem po Čikagu jer su se čak i Vragovi, njihov naziv za ljude, plašili njihove pojave, a sa Vragovima i njihovim plamenim štapovima i kopljima se nije igrati, što su Pas i Konj osetili na svojoj koži prilikom hapšenja u Africi. Čuli su da su Beli Vragovi na ovom kontinentu čak okrutniji sa robijašima nego Crni Vragovi sa njihovog rodnog kontinenta. Njihova zahvalnost zbog oslobađanja i iskrena zakletva na vernost je promovisala Puža kao prvog među jednakima i prvog kuma porodice «Ruža Vetrova». Puž je, bez sumnje, bio najiteligentniji kriminalac tog vremena. Problem sa kretanjem svojih prijatelja je rešio tako što im je nabavio kostime Golubova, koji nisu izazivali pažnju Vragova, tako da su se Pas i Konj nesmetano šetali i leteli gradom.

Organizacija koja je besprekorno radila i koja nikada nije otkrivena, koja se nalazi u svakom mafijaškom bukvaru jer je funkcionisala kao prava porodica, nestala je kada su dva srca «Ruže Vetrova», srce Psa i srce Konja,  prestala da kucaju. Te iste noći je stradao i Puž, ali on nije imao srce. Tri prijatelja su se nalazili u Pužovoj kućici u trenutku kada ju je zahvatio požar. Nilski Konj je prijateljima i sebi skuvao čaj da bi lakše zaspali, ali je zaboravio da isključi ringlu.

Ti si dobar čovek. Jedan od najboljih svetskih fudbalera. Zoveš se Franko Barezi, kapiten si Milana i Italijanske reprezentacije. Porodičan čovek. Imaš beo ten, plavu kovrdžavu kosu, plave okice. Žena ti je isto bele puti. Porodila se. Dobio si divno dete. Crnca.

Crnca? Jebi ga, nestašan je onaj Gulit a i žene ga baš vole. Mora da je zbog brkova. Ali ona je u braku, ona je... Ona je moja žena. Kako je mogla? Kakav je ovo svet? Kakav sam ja to muškarac? Kakva je to žena? To nije žena, to je kurva. Nije ni kurva, to je veštica. Đavo lično. Šta će svet reći?

Franko, bolje i to nego da si Jevrej na tlu Evrope u vreme Hitlerovog kabadahisanja, mada znam da ti to nije neka velika uteha. I znaš šta je najbitnije? Ti nisi ništa kriv, koliko god osećao krivicu. I to što Gulit ima veći kurac, nije tvoja krivica. Pa nije kurac klempavo uvo da možeš da ga središ malim hirurškim zahvatom. Ti tu ne možeš ništa. I ko jebe kurvu? Ok, Gulit i možda još po neko, ali ko je jebe. I ko jebe Gulita. I u mom narodu ima ljudi koji jebu kume, snajke, ujne, strine,..., ali ko ih jebe. Ti si emotivac i normalno je da se sada skrhano osećaš. Ako ti nešto znači, ja ne mislim da si budala jer si verovao ženi koju voliš. Nema ništa normalnije od toga. Lako je meni da pametujem, ali što pre zaboraviš kurvu, pre ćeš naći ženu kojoj ćeš ponovo verovati, a to je, složićeš se, možda i najlepša stvar na svetu dok traje pa makar imala ovakav kraj.

Ljuuuuuuuuuubaaaaaaaaaaaav! Franko, 'ajde da kupimo pivo i da odgledamo epizodu South Parka u kojoj Batersa ostavi cura, a on jednom rečenicom odjebe darkere koji mrze život i izvuče Stena, takođe ostavljenog, iz te odvratne grupe.

- Da, tužan sam, to je samo zato što sam izgubio nešto što sam mnogo voleo, ali što kraće budem tužan pre ću biti srećan jer je život lep i zbog toga neću da se pridružim vašoj pederskoj grupi.                                 

Role i ja smo popili koju žestinu, uz kafu, dok ne stigne ručak. Jebi ga, nisam ga video dve nedelje, a živeo sam sa njim, a to je najduži period neviđanja od kada se znamo. Roletu volim da kažem da je glupan, on je Bosanac, a on meni isto voli da kaže da sam glupan, bez obzira što sam rođen u Banatu. Moguće da to radi zbog mog porekla, znate, ja sam Krajišnik, a moguće da to radi iz istog razloga iz kojeg ja to radim, a to je zato što smo dobri. On je jedan od retkih likova, ne računajući vojsku, kome sam video penis. I on je moj video. To nas je povezalo.

E da se vratim. Ručali, popili deset piva i tako zagrejani otišli da pratimo neki festival, čuli ste za njega, za festival, u mom komšiluku na tvrđavi, mislim da se zove ELIT, ali nisam siguran. Pokazali propusnice (hvala Konversu i jednoj fenomenalnofantastičnodivnoj curi), ušli unutra, imao sam dežavu, verovatno jer sam tu bio i dan ranije, i našli se sa jednim mojim drugarom, koji je neko veliko mudo jer ima neke silne kartice oko vrata a ne samo jednu kao mi. E, zahvaljujući tim njegovim karticama, otišli smo iza glavnog stejdža, jer ni ovog Mudu nisam dugo video, on živi u BG a to je jako daleko od NS gde ja živim pa se zato dugo nismo videli, a moguće je da se dugo nismo videli i zbog toga što smo lenji idioti. E onda smo pili. I vrištali od smeha. I plakali od smeha. Onda se Role onesvestio, ne zajebavam se, doduše od alkohola. Onda sam video neke Bistibojse, kada sam išao da odradim toaletu, ali od njihovih pesama volim samo Sabotažu pa sam se brzo vratio. Još smo pili, pa još, pa smo se napili kao zveri, pa smo konstatovali da je bolje da smo se našli u bifeu Čep na Futoškoj pijaci nego što smo se penjali na tvrđavu jer treba sa tvrđave i sići, pa se Role osvestio, pa je nastavio da pije, pa se ja više ne sećam ničega. Nije ni bitno, važno je da sam bio na festivalu, da su me videli neki ljudi koji misle da sam in, jer ja za njih to isto mislim bez obzira što neki od njih gledaju Neđu na TV Panonija, ali ELIT je ELIT i tamo treba biti viđen.

I eto, sada jedem hladnu picu (ne mislim na moju omiljenu, koje uzgred nikada nije hladna i mnogo je vlažnija od ove) koju sam najverovatnije kupio sinoć, ne sećam se, davim vas pisanjem i razmišljam da li da prihvatim Roletovu ponudu da se nađemo i odemo da se uradimo dok nas još uvek nije strefio mamurluk. Mogao bih i da se okupam bez obzira što sam to juče uradio i bez obzira što sam sebi ne smrdim. Verujem, da nisam sam u stanu, da bi mi devojka, prijateljica, drugar ili rođak rekli da mirišem na tigra. Eto, ako nekoga zanima kao je na ELITU bilo sinoć, ja mu ne mogu pomoći. Za preksinoć mogu, bio sam u ženskom društvu, ali za sinoć ne mogu. Mislim da su Role i Debeli krivi za to. Pokvarili su ovako divnog dečka.

Branko je uvek znao šta želi biti u životu. Kondukter. Nešto drugo, možda? Ne! Samo kondukter! A što? Zato što je to do jaja!

I onda se Branko zaposlio kao kontrolor karata u GSPNS. Znao je da je to prvi stepenik ostvarenja sna. Ako se pokaže, možda postane pravi kondukter koji putuje do dalekih destinacija kao što su Zrenjanin, Žabalj, ili što da ne, Vršac. Ali, put do Vojvođanske ravnice treba preći na usijanim ulicama Novog Sada kao kondor.

Svaki mesec je dobijao batine od bar jednog putnika, ali je plata redovno stizala. Jebi ga, ima i gorih zanimanja, na primer narkoman.

Sreća prati hrabre, a Branko je hrabar, tako da je ubrzo dobio priliku za napredak. Umrla mu je baba. Nasledstvo, dva jutra zemlje. To je prodao i sve i dinar dao direktoru «Vojvodine» koji ga je iz ljubavi postavio na liniju Novi Sad-Gospođinci. Raj? Ne! Ne? Ne! Što?! Zato što se jebeni autobus trese na putu i zanosi u krivinama pa Branko ne uspeva da ispiše kartu već samo ruke. Jednom je neku babu pošarao po čelu pa je baba plakala čitavih dvadeset minuta ponavljajući kako nije lepa kao nekad. Dva vozača na liniji NS-Gospođinci su prevremeno penzionisani zbog nervnog sloma, mada su oni tvrdili da je to zbog Branka.

Ponosnog konduktera je pozvao direktor i rekao mu da se nešto mora promeniti ili će Branko dobiti otkaz pa makar mu šef morao vratiti pare koje je dobio.

Branko pije vinjak u obližnjoj kafani. Tužan je i uplašen. Pije drugi vinjak. Treći. Jedanaesti. Evo rešenja! Konobar, donesi još jedan vinjak Branku da se uveri da je to to. Dupli, molim. Jeeeste, to je rešenje!!!

Branko je na trpezarijskom stolu u porodičnoj kući. U desnoj ruci mu je hemijska olovka. U levoj mali blok sa kartama. Oko ramena je predivna kožna kondukterska torba. Manual. Majstor Sič ju je lično napravio. U torbi je novac za vraćanje kusura i čokoladica, ako Branko ogladni, jer je čvrsto odlučio da vežba ceo dan. Šta da vežba? Kako šta? Lepo pitam šta? Pa neće valjda solfeđo, vežbaće kondukterizam.

I tako su otac, majka, dva brata i teča, koji živi u komšiluku, po ceo dan mrdali sto dok je Branko na njemu pokušavao da ispiše karte i vrati tačan kusur zamišljenim putnicima. Tetka nije htela da drma sto, ali ona je uvek bila crna ovca porodice. Posle samo dve sedmice, napredak je bio neverovatan. Putnici na liniji NS-Gospođinci nisu mogli da prepoznaju konduktera. Čak ga je i baba, koju je ranije pošarao, poljubila u obraz i dala mu jabuku.

Hugo Prat mi je rekao da je Korto Malteze rođen 10. jula 2007. Sinoć me je fantastična cura podsetila na Kortov rođendan.

Sada bi neki glupan rekao da je ovo glupost jer je Korto imaginaran lik. Sin Egipćanke i Engleza je ušao u jednog dečaka i pomogao mu u 1000 situacija. I dalje je u njemu, samo što je dečak porastao. Pričam o osobi koja kuca ovaj tekst i koja dan danas, kada ne može sam da reši problem, pita mornara šta bi on učinio. Ok, neću se svađati sa ljudima koji kažu da je imaginaran jer im ne mogu objasniti da sam ga ja video, pio sa njim, upijao svaku njegovu reč i krao njegovu hrabrost jer znam da je on ima na pretek.

Ponosan sam što smo prijatelji i trudiću se da takvu veličinu nikada ne izneverim. Živeli! I da, ako imate vremena dođite u NS pa makar ne otišli na EXIT. Grad ključa, prepun je fenomenalnih Engleza a dobio je i pojačanje u vidu fantastičnih i pijanih cura. Ne znam kako vi, ali ja ću se otrezniti u ponedeljak.

Sede čovek i žena na tremu ispred kuće.

- Ljubavi, volim da se tucam s' tobom kada ti supruga ode u posetu majci. Rasturio si me, neverovatni ljubavniče. Iscrpljena sam. Želim tvoje dete. Jako želim tvoje dete. Bar jedno. Gladna sam.

Otac Ivice i Marice sa gnušanjem odbi predlog veštice iz šume i otera kurvu shvativši da su deca ukras sveta, baš kao što je cveće ukras bašte a leptir cveta.

Sedimo za Banatskim stolom. Sto je pun pića. Tenk, Toksik i ja smo puni pića. Lepo je. I mi smo lepi. Ulazi cura, petstotina puta lepša od Banata, stola, pića i nas zajedno. Primeti da je gledamo, nasmeši nam se i prođe do nekih devojaka, takođe lepih, ali ne lepših od nas.

«Medvedi, da li ste videli med?», rekao sam.

«Zbog nje bih tri zemlje izdao, a ne jednu», rekao je Tenk.

«I ja. Mađarsku, Austriju i Nemačku», rekao je Toksik.

U isto vreme dok je seljak na traktoru orao njivu, njegov vršnjak se, u Beogradu, na jedanaestom spratu solitera, obesio o kvaku.

Život na selu je zdraviji i duži.

Odlučio Lav da namesti dosada neviđeni TV šou. Dao mu je najlepše ime na svetu. Veliki brat. Goveda su se prijavila u neverovatnom broju. Lav je izabrao najveće i najdeblje primerke i šou je mogao da počne.

Stanari su zatvoreni u kuću velikog brata. Odmah za njima su u kuću ušli Lav i njegovi drugari, Lavovi. Kamere su zabeležile krvav masakr. Lavovi se nikada nisu lepše i lakše nahranili. Goveda, pored malih ekrana, su bila oduševljena. Nasilje je uvek imalo prođu na televiziji. TV stanica je više od pedeset puta reprizirala emisiju, a sponzori su davali bogastvo za emitovanje reklama u pauzama.

Lav je iskoristio popularnost i postao car životinja.