dare

- Hoću da vodimo ljubav.

- Ne.

- Ne? Mislila sam da me voliš. Uobrazio si se od kada si se vratio sa Sovinog fakulteta.

- Sova je jako mudra. Od nje se mnogo može naučiti. Zaista želim da se vratim na časove kada prođe leto.

- Ja te ne sprečavam. Ja samo želim da vodimo ljubav - mazno reče ženka.

- Ali,... Sova kaže... da posle seksa...

Oktobar.

- Lepo vas je opet videti u tolikom broju. Vidim da polako počinjete da shvatate da vas znanje čuva. Zbog znanja Vragovi vladaju čak i Medvedima. Da li ste svi tu? – upita Sova.

- Bogomolj je odsutan. Možda se pojavi sutra – reče divlje Prase.

- Bogomolj ime devojku. Ovaj, imao je. Znate, uvek je opasno ako ne razmišljate glavom već... Ok, hoću da kažem da je za Bogomolja posebno opasno jer mu je devojka Bogomoljka, tako da ne verujem da ćete opet videti druga. Ustvari, verujem da je sada na boljem mestu – nakašlja se Sova zbog poslednje rečenice u koju nije bila potpuno sigurna.

Dobro veče. Na ovom blogu se mogu naći zanimljivi ljudi puni inspiracije. Ima ovde i cura raznih godišta kojima bih ja dao dvadeset. Ima i momaka koji bi im dali dvadeset i sedam, ali o tome drugom prilikom. Želeo bih da napišete kako bi nazvali vokalno instrumentalni sastav. Nagrada je zahvalnost. Ako se desi da izaberem kuma, ili kumu, vokalno instrumentalnog sastava, vodim na klopu i piće. Jedna osoba može da ostavi nebrojeno mnogo predloga. Lupajte, zajebavajte se, budite ozbiljni, čuvajte se gripe, postanite dobrovoljni davaoci krvi, uđite u brak sa Kinezima da ljudi lakše dobiju državljanstvo,..., i dobro se zabavite.

Dobro veče. Na ovom blogu se mogu naći zanimljivi ljudi puni inspiracije. Ima ovde i cura raznih godišta kojima bih ja dao dvadeset. Ima i momaka koji bi im dali dvadeset i sedam, ali o tome drugom prilikom. Želeo bih da napišete kako bi nazvali vokalno instrumentalni sastav. Nagrada je zahvalnost. Ako se desi da izaberem kuma, ili kumu, vokalno instrumentalnog sastava, vodim na klopu i piće. Jedna osoba može da ostavi nebrojeno mnogo predloga. Lupajte, zajebavajte se, budite ozbiljni, čuvajte se gripe, postanite dobrovoljni davaoci krvi, uđite u brak sa Kinezima da ljudi lakše dobiju državljanstvo,..., i dobro se zabavite.

- Imaš lepu devojčicu. Zašto ne stanete malo sa nama?

- Zato što si odvratni visoki i debeli provokator. Nemoj više nikada da me dodirneš.

- Nervozan si kada kreneš na pišanje. Neću te pratiti. Ako se devojčici pripiški,tu sam.

Boli me stomak. Pijan sam. Stomak me boli od nervoze. Do ovog debila kojeg nikada nisam video sam se osećao odlično. Koji mu je kurac? Da li je normalan? Kakvo glupo pitanje. Pišem o čoveku koji ima mozak Zvezdana Jovanovića. Provocira me u mom gradu. U gradu u kojem nisam rođen, ali ga smatram svojim. Vratili smo se veseli iz mog rodnog grada. Tamo su Dani Piva. Tamo Cane iz Partibrejkersa pozdravlja neku dečicu. Tamo je super, ali ja sam odabrao NS. Da se vratim na priču. Vraćam se kod cure i Straje. Nemir me prolazi. Ne znam ko je lepši, cura ili Strajo. Veseli smo.

- Ko ti je onaj debeli što te je uhvatio za ruku? – pita me Strajo, kojeg ja zovem Tenk.

- Opušteno, rođeni. Neki provokator. Nemoj da se ložiš, ima ih. A i mi smo večeras raspoloženi. Dok sam pišao, nazvao me je Role. Pozvao nas je da dođemo u «Tele». Tamo je Jelena za koju si rekao da bi izdao tri zemlje zbog nje, Mađarsku, Austriju i Nemačku.

- Ima ih? Dare, pijani smo, a ti razmišljaš racionalno. Duboko si me razočarao.

- Jebi se. Popijemo piće i idemo u «Tele».

Strajo se okrene prema curi.

- Mala, upropastila si mi prijatelja. Mora da ti je pička previše u njegovim ustima, pa se sada i on ponaša kao pička.

Pijemo. Smejemo se. Igramo kao Majkl Džekson. Visoki i debeli gmaz, pun sebe, prilazi da kaže nešto duhovito. Vidim gmaza kako leži na podu ispruženog jezika, u krvi. Strajo ga je udario. Jednom. Izgleda da je bilo jako. Okrećem se prema prijateljima visokog i debelog gmaza, niko ne reaguje. Dvojica «ustaša» sa crnim kombinezonima na kojima piše «Štit obezbeđenje» me obaraju, kao i Straju. Cura vrišti da nas ne diraju. Valjda joj je žao. Strajo galami kako je nepravedno optužen jer je nemoguće da on sa 175 obori lika sa 200. Dolazi pedesetogodišnjak u odelu, koji nam govori da smo uvek dobrodošli, ali da sada moramo napustiti lokal. Evropska unija ulazi u Srbiju, koliko god Srbija bežala od nje. Jebote, kakav gospodin. Jedan njegov mig bi učinio da mi «ustaša» polomi rebra, a trebali ste videti «ustašin» pogled, stvarno mu se nešto lomilo. Na vratima ja izvadih «crvenu», lik se izistinski uvredi, pozdravi nas i mi odemo do Roleta.

A Strajo?. On je car, kralj, prvak u skoku u dalj. Nikada nisam tražio od prijatelja da me zaštite od batina. Tražio sam od njih da dobiju batine kada me neko tuče. Postoje jači ljudi od nas. Ja curu ili prijatelja ne mogu da odbranim od dvadeset ljudi, ali mogu da stradam pokušavajući. Toliko od mene. I sad, zašto ja toliko volim Straju? Zašto? Pa, ako želiš da mi pobegneš, nije dosta da samo meni pobegneš, moraš pobeći i Straji. Osećam se odlično. Idem i večeras u rodni grad. Jebi ga, Dani Piva su. Biću Petrovgrađanin do jutra. Nemci kažu da je pivo hrana, a ne alkohol. Da li Nemci greše? Teško.

Ajzak je slep od rođenja. Sergej je gluv od pete godine i ne čuje baš ništa kao da je gluv od rođenja. Ajzak zna da piše. Sergej zna da čita, ali ne zna da piše. Ajzaka boli kurac za tim Sergejevim nedostatkom jer Sergej zna da priča, a to je Ajzaku važno jer Ajzak zna da čuje. Nije pokušao da nauči Sergeja da čuje jer Ajzak odlično zna da ne možeš voziti kola ako ih ne poseduješ, ukradeš ili posudiš od nekog. Ukratko, ako nemaš kola. Obojicu nerviraju pisci koji pišu nepotrebne rečenice.

Upoznali su se «Kod Bore Pekića», kafane na periferiji Alikantea čiji je vlasnik Abebe, Jamajčanin rođen u Londonu koji je zbog nezakonitih radnji napustio Brixton i otvorio kafanu u Španiji nazvavši je po poznatom Srpskom emigrantu čije je emisije gutao na BBC radiju. Ajzak i Sergej vole «Av – Av», koktel koji se pravi od voćne rakije, viskija i vodke. Ajzak i Sergej vole jedan drugog. Vole da pričaju, čitaju, pišu, slušaju i gledaju, bez obzira što niti jedan ne zna da koristi sve pomentute glagole. Razumeju se.

Ajzak se nikada nije naljutio na Sergeja jer ga ovaj svake noći pozdravlja sa – vidimo se. Sergej od Ajzaka čuje pozdrav – čujemo se. Oni su ljudi koji nikada ne bi uvredili nekoga. To je samo sleng.

Saznao sam, naravno posredno jer su bivša vojna lica hrabra samo kada izražavaju svoje mišljenje indirektno, da se u komšijino vreme ljubav nije vodila tako glasno. Saznao sam i da sam narkomanski ludak i zbog toga je osoba, kojoj je to rečeno, morala obećati da mi neće preneti. Saznao sam i da nemam sluha. Komšija ima ćerku koja studira i sreća njegova što se ja ložim na dečake a ne na devojčice jer bi mi palo na pamet kako da sperem ljagu vezanu za sluh.

Vratio sam se sa Fruške Gore. Lepa je. I Dunav je lep. I Role je lep, pogotovo posle pet dana koliko ga nisam video. I dve Tanje iz Beograda, moja i Roletova, su lepe. I Ana je lepa. I komšija je lep, samo što je nesrećan. I Tegla je lep, ovako raspoložen dok mi predlaže da jednu veselu devojku zajedno usrećimo. Sve za prijatelja i ljubav. Pivo je lepo. Eksperimentisanje u seksu je lepo. Što Tegla kaže, lepo je pojesti, popiti i curu zadovoljiti.

Nisam imao sreću da vidim blog pod nazivom Pljuvaonica, valjda se tako zove, ako nisam zaboravio od juče jer sam stalno pod uticajem alkohola zbog nežnosti sa curama u koje nisam zaljubljen. Elem, jedna draga cura me je informisala o komentarima na tom blogu, ja se slatko ismejao i izrazio želju da posetim taj blog, ali to je nemoguće jer je taj blog zatvoren. Woow! Neki čika, ili neka teta, je odlučio da to nije u redu i blog više ne postoji. Danas kod Rastka pročitam nešto na tu temu. Jedna dama se javi u komentaru i kaže kako nije za cenzuru, ali se moraju postaviti neka pravila. I šta ja da pomislim? Pa to da je dama besna na tradicionaliste koji je napadaju jer voli da sisa kurac. A ona voli da sisa kurac, da mu tepa i recituje pesmice sa njim u ustima. To je ok. Nije ok to što ta ista dama ima loše mišljenje o damama koje na kraju sisanja progutaju. U redu je sisati, ali samo kurvetine gutaju. Ko to kaže? Kaže dama u pauzama recitacije.

Cenzura je sranje. I sranje je to što neki ljudi misle da imaju pravo da cenzurišu. Znate ono, mi smo ludi, odlično se zajebavamo, ali ovo je već van granice dobrog ukusa. E pa graničari, idite u kurac! Meni se ovaj blog dopada jer mogu da napišem šta god poželim. Ako se to nekome ne sviđa, neka čita Kurir ili Pravdu. Jasno je meni da ovde ima debila. Da se razumemo, debila po mojoj definiciji, moguće je da sam ja debil za lika koji obriše blog sa slikama deteta i napiše neko sranje. To nije u redu. Ali ako taj debil otvori svoj blog i na njemu piše šta god poželi, na meni je da taj blog otvorim jednom i nikada više. Nije na meni da pokrećem inicijativu da se taj blog zatvori. Ko ga jebe. Verovatno niko, pa otuda to slovno onanisanje. E da, jedan lik kojeg lično poznajem izjeba jednom liku kojeg ne poznajem u pm-u majku u očnu duplju, ovaj napravi fantastičnu fotomontažu i po mojim merililima fantastično izjebe provokatora i nasmeja blogere, opet hvala curi od juče jer me je navela da to pogledam, pa čika vrhovni bloger izbrisa post. Zašto? Zato što je čika vrhovni bloger smatrao da to nije u redu. A pa čika vrhovni blogeru cenzura je cenzura. Ne postoji dobra i loša cenzura. Taj faker očne duplje je jednom napisao da ja ne izlazim iz Sanjinog dupeta. Sanjino dupe nikada nisam video, ali ako je približno prijatno rečima koje Sanja ispisuje i ako me prihvata, pristajem da jedan deo dana provedem u njemu. Posle je književnik tvrdio da mu je izbrisan post, ponovo ga napisao i zapretio da ne sme da mu se obriše. I opet je obrisan, što stvarno nema nikakvog smisla. Da je napisao da se ja ložim na Sanjine sise, ja bih napisao da su sise za decu a da se pravi muškarci lože na pičku, ali pošto je spomenuo dupe, stvarno nisam imao želju da ulazim u polemiku sa njim. Dovoljna mu je kazna što piše takve postove. Ono što želim da napišem je to da nije trebao da bude cenzurisan. Ako ja napišem da su Beograđani pičke, svaki Beograđanin koji se oseti uvređenim je gluplji od mene koji sam to napisao. Koštunica je povukao oroz iz oružija kojim je ubijen Zoran Đinđić. Krupna optužba, ali je moja. Ko god da se ne slaže, može da me sačeka kao onih 5 Zrenjaninskih pedera koji su me davno sačekali na Bagljašu i prebili palicama, ali nije u redu da obrišu ono što sam napisao i potpisao. Ne postoji selektivna cenzura. Cenzura je cenzura i loša je. Nemojte mi zabranjivati da kažem da je blogbuster lista, lista na kojoj nema zanimljivog blogera. I ko mi može zabraniti da napišem da je traktor jebozovniji od Cece i Karleuše zajedno? Ili da napišem da bih voleo biti novinar kojeg je Velja Ilić šutnuo. Čoveče, kakvo bi to bilo pražnjenje na ministru. Ja bih završio u zatvoru a Nova Srbija bi morala da predloži neku novu svinjsku glavu koja bi zamenila Velju.

Raspisah se ja, a hteo sam samo da napišem JEBALA VAS CENZURA!

Jutro. Sunčano. Lunja, naspavan i raspoložen, šeta ulicom. Zastaje. Pažnju mu privlači prelepa Kučka isplaženog jezika i dignutog repa.

- Kučko, ako nisi priviđenje, podelio bih sa tobom doručak! Ja sam Lunja i začuđen sam kako sam se setio svog imena gledajući u tebe. Reci mi kako se zoveš i za mene više nijedno ime neće postojati.

U isto vreme kada je Kučka mazno rekla svoje ime, kapija iza se zatresla uz neprijateljsko urlanje tako da Lunja nije čuo mazni Kučkin glas.

- Malena, sačekaj minut – doviknuo joj je i polako se okrenuo ka kapiji. Ugledao je velikog Rotvajlera koji je na kapiju naskakao kao da je Francuska Pudla, uz to je balavio, galamio i pretio.

- Koji ti je kurac?- reče mu Lunja.

- Klošaru jedan uličarski, odlazi da ti ne bih potrgao noge i preklao taj bedni vrat. Ovo je moje dvorište i moja ulica. Gazde ne podnose uličare kao što si ti ili prljave kurve kao što je ona preko puta. Rastrgaću vas, ološi nijedni – urlao je Rot besno naskačući na kapiju.

- Tvoje dvorište? Tvoja ulica? Gazde? Jao, jao jao,..., kako si ti glupav. Slušaj, glupane, rado bih se zajebavao sa tobom, ali moram da očistim prljavu kurvu koju si pomenuo – reče mu Lunja, podiže zadnju nogu i popiša ga po njušci. Rot je lud od besa počeo da izbacuje takve psovke koje nikako ne priliče rasnom psu.

- Lepotice, sačekaj me. Prijatelj je zatražio da ga umijem – veselo reče Lunja i potrča za Kučkom.

Svi mi volimo RTS. Plaćamo preplatu, tuđu svadbu, šišanje velike Tijanićeve glave, kamermana na derbiju prve lige između Čukaričkog i Bežanije. Uz RTS kuvamo srcem ili zamislimo jednu pesmu a oni nam ispune jednu želju.

Dobro. Da ja napišem ono što sam hteo napisati. «Otvorena Vrata» su fantastična. Sušta suprotnost od stanice na kojoj se emituje serija. Volim tu seriju kao Pinkovci Kasandru. Imam osećaj da sam u pozorištu, dok je gledam, smejem se, divim se nenormalnosti scenarista i glumaca u seriji. Vesna Trivalić. Hej! Kakva je to neodoljiva ludača. I ona mala Sofija Jović, Milica u seriji. Ne mogu da ocenim koliko ima godina i nije mi jasno kako je posle snimanja te serije nigde nisam gledao jer je fascinantna. Pustolov je potvrdio reputaciju legende a i ostala ekipa razoružava. Danas je gostovala Mira Stupica. Čoveče! Ženo! Jebote! Da me posle današnje epizode «Otvorenih Vrata» uhvate Nemci i da mi puste «Hajde Da Se Volimo», izdao bih sve Otpisane, Valtera, Mirka i Slavka, pa i malog bombaša Boška Buhu.

Ako neko zna kako bi se mogle nabaviti epizode na diskovima, neka se javi. Nisam neki kolekcionar, ali bih Vesnu, Bojanu i Sofiju voleo posedovati. :)))

Budi moja sve dok ja ne nađem drugu malo lepšu

Budi moja sve dok ja ne nađem drugog u krevetu s' tobom

Samo nemoj da mi braniš da ujutru jedem graha

Ili sarme ranom zorom tako hladne da progutam k'o bez daha

Čitav život samo želim hacijendu pokraj mora

Pršute i sira belog, crnog vina dok ne pukne zora

Što se mene tiče znaš da problema neće biti

Ako ti se rakijetina pije ili prdi to molim te nemoj kriti

Nekada je potrebno da ti san otvori oči. Sanjao sam je. Sad slušam Pejakovića (odlična «prljava» gitara, tako Vanja Klobučar svira) i znam šta mi je činiti. Popiću kafu, limenku piva iz frižidera, ispaliti cigaretu i od 14:30 početi da radim stvari koje će dovesti do toga da se jedno jutro probudim, odem po Zvezdu Danicu koju sam sanjao i odvedem je na mesto gde ćemo do kraja života da jedemo graha, sarme, pršute, sira, da pijemo vino i da se jebemo.

Zovem se Darko i idem u četvrti razred osnovne škole. Sad trenutno ne idem, nego se vraćam kući. Bulevar Veljka Vlahovića, Bagljaš, Petrovgrad. Nisam sam. Vraćam se iz škole sa najlepšom devojčicom u razredu i najboljim drugarom. Upravo sam zafrknuo drugara, devojčica se smeje, faca sam.

- Magarence! Magarenceee! Darkić moj slatki!

Okrećem se. Baba. Moja. Sedi na klupi u dugačkoj babskoj haljini, maše kao da je na pustom ostrvu a brod prolazi.  Drugar se smeje. I devojčica. Pa šta je toj mojoj babi? Zar ne zna da idem u četvrti razred, treniram rukomet, pijem pepsi iz limenke hladan kao zmija. Zar ne zna da ja Partizanovcima iz razreda govorim ko će da igra napred a ko nazad kada igramo protiv Zvezdaša iz razreda? Kakvo magarence? Kakav Darkić? Ne igram ja lastiš, baba. Znaš?

Moja baba živi kod nadvođnjaka /malo geografije, na kraju Bulevara/, a ja sam na početku Bulevara. Tako se starina stara, kada krene kod nas, umori, sedne na klupu da odahne, pa nastavi put. I tako se starina stara obradovala kad je videla unuka, a unuk jedva primetno klimnuo glavom i ubrzao korak. A baba jako voli unuka. I unuk babu. Samo, unuk misli da nije ni vreme ni mesto za ljubav.

Dolazim kući. Baba je već tamo jer sam dugo sa drugarom, kako je taj dosadan i samo smeta, stajao ispred devojčicine zgrade. Baba mi je kupila Jafu. Keks. Iz Crvenke. Bolji je keks od Crvenke. Njih je Proleter redovno dobijao, ali im hvala na Jokiću, odličnom levom krilu koji će, kada ja napunim 30, živeti u Petrovgradu, voditi lokal i odigrati partiju karata samnom kada posetim roditelje i brata u Petrovgradu iz NS. I tako, jedem ja Jafu, gledam u babu, baba kulira kao da ništa nije bilo. Baba je kul. Zna ona da ja nju volim i da nije bilo ni mesto ni vreme da joj to pokažem. Sve to baba zna. Ali, čak ni baba ne zna baš, baš sve. Ne zna da joj je unuk nezahvalni miš koji se stidi svoje babe. Babe koja mu je menjala usrane pelene kada stara nije bila u mogućnosti. Babe koja je pola svoje penzije trošila na Jafu. Babe koja je hvatala ruku mog starog u trenutku kada je hteo da me udari, a svi znamo da tašta to ne sme da radi.

Zahvaljujući njoj sam to veče odlučio da se više nikada neću stideti dragih ljudi. Ako se najboljem drugaru to ne sviđa, može odmah da menja zanimanje. Ako se maloj popišulji ne sviđa, može odmah da se simpatiše sa nekim Zvezdašem iz razreda. Moja baba je riba bez obzira što se ubucila i ima drugačije poimanje mode. I ta žena zna da vaspitava bez vike i batina. I volim je kao staru, starog i brata. Volim je više od babe koja je izbacila mog starog iz stomaka, mada i tu babu volim.

Sinoć sam, kao i danas, imao 30 godina i Mira i ja smo pričali, uz ekstremno debelu flašu vina, kako su bitni geni ali je bitno i okruženje uz koje odrastaš, pa sam se setio žene koja je odavno preminula. Danas sam to zapisao da ne zaboravim. I da, Miro, ako ti je dosadno na poslu pa ovo čitaš, a imaš želju da u frižideru i dalje imaš vodke, kupi flašu pri dolasku kući jer sam ti onu iz frižidera skoro popio. Ide uz kafu. I pravo kući da ne sakrivam negde ključ. Nesigurno je za bezbednost imovine u stanu.

Volim Škote i Irce. Irce baš, baš. Zbog muzike i jednog fenomenalnog opijanja Ginisom. Škote jer nose suknjice i zbog toga što je Mel Vilijam Gibson Volis viknuo «freedom» i pokazao celom svetu šta se radi sa vratom lika koji ti povredi ženu.

Ali danas sam uz Zetu protiv Rendžersa. Čudo je moguće. Jebeš minus od dva gola. Bio bih uz nju i da igraju protiv drugog tima iz Glazgova, Seltika. Naša Zeta u Ligu Šampiona. Čekaj. Stani. Ne navijam ja za Zetu zbog Zete, iako je moj predak došao iz Crne Gore. Navijam za nju jer je slabija od Rendžersa i komšije će je lakše proći. Ja sam dečak i kao svaki dečak u Srbiji navijam za Partizan. A naše crveno bele devojčice, ukoliko prođu ovaj krug, što stvarno ne bi smelo da se dovodi u pitanje pa makar ti tim vodio Boško Đurovski, idu na pobednika dvomeča Rendžers – Zeta i ukoliko prođu idu u LŠ, što bi stvarno bilo do jaja. Volim Zvezdu kada ne igra sa našima. Jebote, pa ja sam navijao za nju i u našoj ligi kada je bila jedini konkurent Arkanovom Obiliću za titulu. To je onaj fazon koji koristim i na izborima u Srbiji kada glasam za najmanje moguće zlo a ne za nekoga kome verujem. Pančev mi je doneo, iz penala, jednu od najvećih radosti u mom navijačkom životu. Njega i Savićevića bih stavio u tim sveta svih vremena. Moj Partizan danas igra za zelenim stolom. Na zelenom terenu je Hrvatima dao 11 komada, ali je dozvolio da primi jedan gol, što će možda Hrvatima biti dovoljno da idu dalje jer su uspeli da ubede UEFU da je igrao Ratko Mladić a da nije bio prijavljen. Zvezda sve drži u svojim nogama, a ja im držim fige. Ni Rendžers ni Zeta nisu ekipe koje su bolje od nje.

I zato, CIGANI JUUUUUUUUUURIIIIIIIIIIIIIIŠ!!!!

Volim Škote i Irce. Irce baš, baš. Zbog muzike i jednog fenomenalnog opijanja Ginisom. Škote jer nose suknjice i zbog toga što je Mel Vilijam Gibson Volis viknuo «freedom» i pokazao celom svetu šta se radi sa vratom lika koji ti povredi ženu.

Ali danas sam uz Zetu protiv Rendžersa. Čudo je moguće. Jebeš minus od dva gola. Bio bih uz nju i da igraju protiv drugog tima iz Glazgova, Seltika. Naša Zeta u Ligu Šampiona. Čekaj. Stani. Ne navijam ja za Zetu zbog Zete, iako je moj predak došao iz Crne Gore. Navijam za nju jer je slabija od Rendžersa i komšije će je lakše proći. Ja sam dečak i kao svaki dečak u Srbiji navijam za Partizan. A naše crveno bele devojčice, ukoliko prođu ovaj krug, što stvarno ne bi smelo da se dovodi u pitanje pa makar ti tim vodio Boško Đurovski, idu na pobednika dvomeča Rendžers – Zeta i ukoliko prođu idu u LŠ, što bi stvarno bilo do jaja. Volim Zvezdu kada ne igra sa našima. Jebote, pa ja sam navijao za nju i u našoj ligi kada je bila jedini konkurent Arkanovom Obiliću za titulu. To je onaj fazon koji koristim i na izborima u Srbiji kada glasam za najmanje moguće zlo a ne za nekoga kome verujem. Pančev mi je doneo, iz penala, jednu od najvećih radosti u mom navijačkom životu. Njega i Savićevića bih stavio u tim sveta svih vremena. Moj Partizan danas igra za zelenim stolom. Na zelenom terenu je Hrvatima dao 11 komada, ali je dozvolio da primi jedan gol, što će možda Hrvatima biti dovoljno da idu dalje jer su uspeli da ubede UEFU da je igrao Ratko Mladić a da nije bio prijavljen. Zvezda sve drži u svojim nogama, a ja im držim fige. Ni Rendžers ni Zeta nisu ekipe koje su bolje od nje.

I zato, CIGANI JUUUUUUUUUURIIIIIIIIIIIIIIŠ!!!!

Tri grada na Dunavu imaju fenomenalne tvrđave. Grad u kojem živim znam od ranije, nizvodno je najveći grad u Srba koji isto znam od ranije, a sada ću moći da kažem da još jedan grad, nizvodno od najvećeg, isto znam od ranije jer ga sada znam pa ću u budućnosti moći da se pravim pametan.

Mentalitet je totalno različit, u odnosu na Vošu, i ljudi smešno pričaju, ovo je, predpostavljam, obostrano. Jebeš naglasak, samo se pacovi lože na to, bitno je da su fantastični, bar oni koje sam upoznao. O ljudima kasnije. Razmišljam da napišem knjigu zbog silne inspiracije koju sam dobio uz njih i alkohol. Ustvari, to su prijatelji mog prijatelja kojeg smatram bratom pa nisam ni sumnjao da valjaju. Za sada ću spomeniti samo B. koji je odležao 8 godina zbog tri pokušaja ubistva. Znam da nije mudro, pogotovo kada si pod alkoholom, ali posle takvog saznanja jedino što ti pada na pamet da kažeš je:» B. nemoj da se nerviraš, uspećeš i ti jednom.»

Porodica mog prijatelja je fenomenalna. Nisam nikada bio stidljiv, ali retko se dešava da se negde osećam i ponašam kao u svojoj kući. Tamo da. Kao da sam bio kod stare, starog i sestre.

I za kraj ovog teksta, spektakl. Otišli smo na neku proslavu van grada. Kosovo, brate Srbine. Ne zajebavam se. Došlo puno ljudi koji i dan danas žive na Kosovu. I da ne veruješ, posle napijanja se vraćaju tamo, sa sve ženama i klincima. Muzika, lepa i melodična. Južnjačka. Naglasak,..., e to je tek naglasak. Njih baš ništa ne razumem. Lik koji je pravio veselje, inače ljudina kakvu odavno nisam video, naručio 30 kg mešanog ( sir, suvi vrat, šunka, čajna, slanina, kornišoni, ruska salata,... ), 4 vepra, sarmu, punjenu papriku i ono što je mene oduševilo, 50 kg roštilja kakvog još nisam jeo ( ćevapi, ražnjići, krmenadla, vrat, slanina, piletina i rolovane slaninom parčiće raznog mesa). Proizvođač, «Nedeljković», Pudarci ( to je mesto ). pa ako neko nekada tuda bude prolazio toplo preporučujem. Piće je hladila velika hladnjača na točkovima, tolike zapremine da bi mogla da ohladi piće na EXITU,  postavljena u sred dvorišta. E da, žene. Specifične. Stvarno. Dugokose, crnokose, malo jače, neverovatno vredne ( insistiraju da te usluže, plaćene posluge nije bilo ) i privlačne. Dođe ti da ih ujedeš, nežno, a to nije od alkohola jer sam istu želju imao i dok sam pio jutarnju kafu posle dva sata sna ( da se zaključiti da nije jednodnevni spektakl ). Kosovarke su do jaja. Jelena, nemoj da se uobraziš, ali je najlakše govoriti istinu. Evo još jedan kopliment za južnjake. Nisu normalni koliko piju. Ustvari, nije samo stvar u količini, već kako piju. Nisu mi dozvoljavali da piće iz čaše popijem iz nekoliko pokušaja. Ma kakvi. Pogotovo oni stariji. Samo naiskap. I sa ukrštenim rukama. U Rimu Rimljanin. Tek sada vidim koliko su mi značili mukotrpni treninzi sa rođenim bratom, Roletom i Neškom. Treba li da napišem da nisam razočarao?