dare

Čovek razbije flašu. Čovek?, to baš i ne mogu da potpišem. Ustanem, uzmem flašu, kad...

-Daj mi tu flašu?

- Šta će ti?

-Šta tebe boli kurac? Daj mi flašu.

-Da ti treba, ne bi je razbio.

- Treba mi.

Ćutim. Njegov frend, njegov vršnjak, prešli 40, ga smiruje. Čovek počinje da briljira.

- Daj mi flašu da te isečem.

- Momak, popili smo malo, izvini, baci tu flašu.- kaže njegov prijatelj.

Epilog.

Ništa. Baš ništa. Ja otišao kući, mnogo kasnije, razmišljajući se da li nisam ušao sa njim u raspravu jer sam kul i pametan, ili sam se nesvesno uplašio njegovih 140 kg. Da sam se svesno uplašio njegovih kg, najbolje bi mi bilo da skočim u reku. U trenutku zamrzim prestonicu i shvatim da sam kreten jer grad nema veze sa tim, to se može desiti i u mestu od 500 stanovnika. Da li idem na mesta na koja ne treba da idem?

E pa kurac, sam sam odabrao da budem tu u to vreme i ako počnem drugačije da razmišljam ponovo ću početi da razmišljam o bacanju u reku. Taj čovek, opet diskutabilno da li je čovek, je pre svega mnogo glup, ne mogu da procenim da li je opasan, sad već lupetam, glupan je uvek opasan, i stvarno bi svet bio zabavnije mesto da on ne postoji. Ja se nikada ne bih bavio čišćenjem sveta od takvog šljama iz samo jednog razloga, a to su dve stvari, zakon, robija i gubitak slobode. Sa Bogom bih se već dogovorio oko ugovora da svet postane bolji. Jedina stvar koja mi smeta je kad hoćeš da ti bude dobro bez obzira da li druge maltretiraš. Namestiš lepo da ti bude dobro bez ugnjetavanja drugih, i nema ni Katrine, ili kako se već zove onaj uragan, nema poplava, nema Islama, Hrišćanstva i ostalih izbornih predmeta, već samo tucaš one koje vole da se tucaju, tucaju te oni koje želiš da te tucaju, piješ, pušiš i Badžu rušiš, a Badža je crtani lik ne postoji stvarno i ništa ga ne boli. E tako treba, pokojni Miloševiću, konjino koji si i pored sasvim pogrešnih izbornih slogana vladao, verovatno zbog radničke klase kakav je ovaj razbijač flaša.

Zaključak.

Žao mi je što nismo išli do kraja i što se nismo bliže upoznali, verovatno bi on profitirao, jer što kaže Branka Katić, ili je peder, ili je Vojvođanin, a to mi ne ide na ruku, a kad sam već kod ruke, stvarno me boli kurac. Imao sam lepu noć, ova moja leponoga se muči da ne zaspe čekajući me da otkucam tekst, a ja to poredim sa dobitkom na Lotto-u, kad bih se sutra probudio u telu bilo koga drugog počeo bih da vrištim, tako da salasti razbijač flaša može samo da nas, mene i malu,  odveze u ZR na Dane piva. A neće, garant. Moraćemo platiti autobus. Čuj, autobus. Autobusku kartu.

Lidija Vukićević i Dragan Bjelogrlić, koji su u seriji Bolji život glumili Violetu i Slobodana Popadića, sestru i brata, su i u stvarnom, privatnom,  životu, brat i sestra. To je saznao novinar našeg poštovanog dnevnog lista, istražujući život Aleksandra Berčeka, došavši do saznanja da je mlađi partner firme Krstić oplodio estradnu umetnicu Veru Matović. Zbog učestalih pretnji Miroslava Ilića, ljubavnika Vere Matović, žena je decu ostavila na pragu, železničkom, gde ih je pokupio voz. Voz je Dragana odvezao u Barandu, a Lidiju u Kragujevac, gde je upoznala Tomislava Nikolića i Natašu Jovanović. Posle neuspešne audicije za Velikog brata, Dragan je snimio Rode, a Lidija vodila miting.

Isidora Bjelica, poznati pisac, ne toliko poznata spisateljica, i iznad svega neodoljiva, u narodu poznata kao Babyface, pobedila je svog oca u šahu. Pojela je konja i sve joj je otišlo u nos.

Jovan Marić, poznati psihijatar, je izjavio za naš list da mu se gade ljudi koji seru po blogovima, novinama, kafanama i ostalim sastajalištima gubitnika, a pogotovo oni koji ismevaju fizički izgled ismevanog. Posle toga je pao u nesvest i više nije mogao čuti kako se još dugo na Novom Beogradu smejao Kinez žuti.

Miroslav Đukić, bivši igrač Rada, Valensije, Deportiva, bivši trener Partizana, mlade i seniorske reprezentacije, bivši ljubavnik Dragana Bjelogrlića i Lidije Vukićević, je izjavio da on ništa nije kriv, i da odbojkaši, jednostavno, protiv Amerike nisu mogli više. Osvrnuo se i na to da su i vaterpolisti ispali od Amerikanaca, i da bi, da je Pravde, ne novina, već one slepe žene sa terazijama, pričalo bi se i o krivici za neuspeh vaterpolista, a ne samo odbojkaša, za koji on ništa nije kriv. Na pitanje novinara, ko je kriv?, popularni Đuka je odgovorio, pitajte one koji su krivi. Posle konferencije, salom se proneo gromoglasan aplauz, koji je inicirao novinar našeg lista.

Brilijatna odbrana Radovana Karadžića je obrisana sa laptopa, tvrdi brilijatni brat Radovana Karadžića, Luka Karadžić, koji je, u ugostiteljskom objektu Luda kuća, obećao da više nikoga neće gaziti kolima, i da ako laže koza, obrijaće brkove, pa da vidimo ko kosi a ko traktor vozi, ko oblači a ko se skida.

Danilović, Anagarika i Predator, tri srca junačka, kao Srem, Banat i Bačka, gledajući vesti na omraženom B92 u 18:30, su odlučili da Stepskom, Sanatorijumu i Batmanu, odrube glave i ostave ih u ulici Kneza Miloša. Neko od njih trojice, verovatno najmudriji, se setio da je ta ulica strma, i da bi glave mogle da se otkotrljaju čak do SUP-a u Savskoj, pa bi pomenuta trojka blogera lako bila uhvaćena. Saznanje da o Batmanu ne znaju ama baš ništa, a da postoji opasnost da su Stepski i Sanatorijum toliko glavati da bi situacija mogla da pođe neželjenim putem, svi su se sklonili u Danilovićev mali k... gde je Anagarika filozofirao, a Predator pogledima lovio pušače i zamišljao da je Nemac a pušači Jevreji.

Sutra neće biti pravde, a vi, dragi čitaoci Pravde, potrudite se da je bude prekosutra. Dosta je bilo ropstva, uz Obraz i 1389., vratićemo se bar u dvadeseti vek, a posle, ako dobri Bog da zdravlja i sreće, možda čak i u četrnaesti, u blagoslovenu 1389., kad smo svi izginuli sem usranog Vuka Brankovića, a onaj truli zapad neka ide u jebeni Japan, daleko od nas.

Ko je koga razočarao? Žene muškarce, muškarci žene, ili žene ljude, što bi rekli šovinisti, pa se isti pol toliko zbližio. Odavno je to. Stari Grci, pa i mladi Grci, su se grčili jedan pored drugog u hladnim ratnim noćima daleko od mekih sisa, Amazonke su ubijale muškarce jer su više volele breskvu od banane, Elton Džon nije hteo da spava sa ženama jer ga je pogodio narodnjak „Gde si bila kad sam bio niko?“, sirene su se besomučno ljubile jer nisu mogle da rašire noge i dođu do pičke, a nekako je trebalo namamiti mornare da skoče u vodu i da se udave...

Ko je prvi počeo? Koka ili jaje? Da li je koka prvo kljucala koku, ili su se 4 jaja spojila dok su se oči nežno gledale?

Nedavno sam, u vidu pesme, izrazio svoj stav u vezi toga, obojivši reči akordima gitare, i dok se nekima dopalo, bilo je onih koji su smatrali da to nije korektno prema Bošku i Stanku, ili Slavku, nikada nisam znao kako se onaj drugi zove. To me je pogodilo. I oborilo. I poskočilo. Pomislio sam, gde si bila kad sam bio niko?, i odlučio da objavim na blogu zbog čega sam homo, sapijens, seksualac, i nećete verovati, fob. Ako je nekome nekorektna, neka čeka Brena.

Pesma zvana Nastanak

Jadna žena, ona njena

Razderana i crvena.

Igrala se kao mlada,

Nastavila to i sada.

Ona ima drugaricu

Čiju često prinosi licu.

Zaključiše da ih boli

Kad ih muško strasno voli.

Da zaleče svoju tugu

Sada ližu jedna drugu.

Devojke, shvatiste li što?

Jebite se pomalo.

Tako ode svaka žena,

A mi sami kao vuci.

Na usta nam kulja pena,

U rukama suvi kurci.

Ostalo je da pozovem

Prijatelja jedinoga,

Da lečimo tugu našu,

On u mene, ja u njega.

Sad me draga zove nazad

Al’ ja neću ženu glupu.

Više volim prijatelja,

Više volim malu rupu.

Devojke, shvatiste li što?

Jebite se pomalo.

Shvatiste li ko je kriv? Mislim da ste shvatili, kurve jedne blogerske. Naročito onaj predator koji od alkohola i dima više ne vidi prst pred nosom. Mislim da je krajnje vreme da mu zabrane da bloguje jer svojim pisanjem vredja Malog Hijavatu i sve ostale Indijance. Ako ovo pročita neki homo, neka obavezno ostavi komentar, registrovan ili neregistrovan, a ja ću se, u znak zahvalnosti, skinuti ispred monitora, ako je muško, ili ću zamoliti lepšu polovinu da to uradi, ako je žensko. I da, na adresu cikadare@yahoo.com, možete poslati sliku penisa, za mene, ili vagine, za moju lepšu polovinu. Vraćamo sliku, mislim ne istu već moju ili njenu, ovaj, mog ili njenog, ne, sliku mog i sliku njene... Uvek se smetem kad pišem o ljubavi.

Otiš’o je, svak’ ko valja, neko vani, a neko ka nebu, ostala je samo, fukara i raja, i mi s njima, na belome hlebu. Dobro, nije baš tako alarmantno, ipak je ovo jedna zajebancija, samo mnogo siromašnija nego što bih ja voleo.

Sećam se, kao da je bilo danas, kada je Izi pisao o vegeterijanstvu, pa se pokolju veg or dead i dead all pigs, caws and lambs u komentarima, pa saznam da imamo zube kao goveda i da treba da jedemo travu, pa ovi drugi napišu da je meso dobro za mozak, pa prvi pitaju gde nam je duša, pa drugi pomenu kako i lavovi love. U jednom mom postu, gde sam spomenuo ćevapčiće, napadnut sam da ne volim životinje, a ako ih volim, volim ih samo u ćevapima. Čoveče, kakva zajebancija.

Motel, sećate li se tog blogera? Kad vidim da je objavio post posle ponoći letim kao jastreb, pun nade da je Motel pijan pisao. Jebe kevu svima, i to ne klasično već u očne duplje, objašnjava, citira, vredja, ostavlja broj mobilnog da se nadje sa protivnikom i da se pobiju. Dobar lik, ali kada popije je mister Hajd. Trezni postovi su bili specifični, sasvim drugačiji, Džekilovski.

Klanovi. To mi se najviše dopadalo. Lepenski jebe Sanju. Ne seri? Stvarno. Pa kako je jebe? Valjda dobro. A odakle ti to znaš? Rekao mi jedan što je jedared gledao kako se jebu. Lepenski i Sanja? Ma ne Lepenski i Sanja, gledao je jedared na televiziji kako se dvoje jebu. Kakve to veze ima sa Lepenskim i Sanjom? Pa taj lik dobro predpostavlja jer ima iskustva. Pa šta ako se i jebu? Kako pa šta?, ovo je blog čoveče, ovde treba da vlada drugačija atmosvera. Nejebačka? Naravno, da svima bude isto. Tebe Lepenski ne jebe? Ne jebe, nikada me nema na naslovnici. Jebem li mu sunce bezobrazno. Kažem ti ja, mogao bi da nas podržiš. Hoću brate, kume, veverice.

Kvantitet. Mnogo postova, mogućnost da se izabere, lude teme, mnogo blogera koji pišu priče, ako Izi nije zatvorio blog pročitajte Bekama, toliko drugačije od onog – ustala sam, boli me glava, oprala zubiće, mislim na njega, sutra je novi dan. Sad, da cura skuplja menstruaciju na tanjirima, pa svaki dan menstruacijom slika po pločicama, još i da zainteresuje, ali ovako... Dobro, neko i to voli da čita, ne kažem, bude i komentara u kojima komentator objašnjava kako je i njemu dosadno i ostavi obrnuti smajli, ja samo kažem da više volim zajebanciju. Ovde ću prestati da pišem jer sam uveren da je kvantitet neophodan da bi sa radošću otvarao stranicu kakva je mojblog. Kvantiteta više nema, a sa njim je otišao i kvalitet. Ljude koje volim čitati pišu redje i od mene, a to je retko kao panda, ili kao supa iz kesice.

I na kraju, ko ga jebe, mislim na blog. Ako umre, nije neka šteta, biće i propast sveta jedared, pa šta? Budaletine, nepotpisane neregistrovane posebno, oteraše dobre blogere. Ustvari, kurac su bili dobri kad ih ljudi koji ne smeju, ili ne znaju, da se potpišu, oteraju. Ako Lepenski i Sanja vode ovaj sistem, to su ono dvoje što se jebu a možda i ne, ostaje mi samo da im se zahvalim što su ga namestili, jer sam upoznao fantastične osobe zahvaljujući blogu. Prijatelji su mi, pijemo kad se vidimo, odlično su naučili kako da nedostaju i čine moj život lepšim i potpunijim. Malo li je? Ne, definitivno.

U poslednja tri dana sam upoznao pet Francuza, Ruskinju, Skotladjanku, tri Engleza, dve ziteljke Australije, pet Spanaca i jednog totalno ludog Japanca. Grk i Grkinja su toliko razocarenje da ih necu ni spomenuti. Beogradjanke i Beogradjani koji se motaju okolo se podrazumevaju.

Nisam o tome hteo. Hteo sam o tome kako je lepo piti sa ljudima. Ili sam, ali tada te proglase alkoholicarem, tako da je dobro imati drustvo i reci da je to razlog.

Tema ovoga teksta, kao sto ste zakljucili, je sport. I to ekstremni sport. Upraznjavao sam ga, najverovatnije zbog toga sto mi je lepsa polovina odsutna, gradi kucu na jugu, a ko kucu gradi nema kada jaja da hladi, pa je i mojim jajima, cvrsto resenim da ostanu verna, ostalo da podignu adrenalin kako znaju i umeju.

Napijete se dobro, npr kao ja, sednete na biciklo, brdsko, sto bi rekli ljudi iz Banata koji brdo nisu za zivota videli, i u spicu se spustite iz Takovske ulicom Kneza Milosa. Minimalna garantovana brzina je preko 40 km/h. Ukoliko semafor pobesni i pocrveni, najverovatnije ginete jer BG, za razliku od NS-a, nema biciklisticku stazu, ali zato ima brda i doline, vozace koji ne vole majku svoju a ne biciklistu, i jednog slatkog pandura, zbog kojeg zalite sto niste peder, koji se dere i duva u pistaljku da stanete i da se iskljucite iz saobracaja. Da znam sta se desava ukoliko ga poslusate, rekao bih vam. Orgazam zagarantovan, u trenutku kad presecete Nemanjinu na zutom koje je upravo pocrvenelo, a vozila iz normalnog, pravouglog, pravca polako krecu, kao sto svi u BG-u polako krecu.

Ne znam sta da kazem, izgleda da polako djuskam na BG, jos kad se dugonogi neimar vrati sa juga pa joj pokazem sta sam u medjuvremenu sanjao, ponasajuci se sa njenim nogama kao gladan covek sa batacima res pecenog pileta. I da, nedostaje mi Novi Sad, ali sad sam ubedjen da se u njega necu vratiti sam.

Dodje neka budala na vlast i zajebava celu zgradu, selo, državu ili države. Komunisti Pertovgrada zatražili od ruske pravloslavne crkve da Staljina proglase svetim čovekom. Sreća što se ti komunisti danas shvataju ozbiljno koliko i gluma Milice Milše. Ali, Gruzijac nije bio za zajebanciju.

Nedavno preminuli Solženjicin je samo jedan dokaz da je Staljin zločinac. Čovek nije rekao "A" o Staljinu i komunističkom uređenju, a završio je u gulagu. Jebi ga, neće Čelični da rizikuje, bolje da se Solženjicin spakuje nevin, nego da ima grešne misli, a i kurac bi preživeo švapski logor a da nije šurovao sa Nemcima, pa kad može švapski, može i ruski. Pardon, sovjetski. Dobro, Solženjicin preživeo i gulag, pa napisao Arhipelag, knjigu koja tera na povraćanje, otišao na zapad i pričao o skotu. Sad se vidi, sad se zna, ko se kome dopada, i kakvi su likovi vodili u svetlu budućnost koristeći krila komunizma. Ali dokle će da se zna? Pročitali ste Pekićev Novi Jerusalim, sasvim moguću verziju o onome šta će ljudi misliti o logorima ukoliko budu iskopavali dokaze posle nekog novog ledenog doba. Logor je savršeno uređeno društvo u kome svako radi koliko može, pa čak i samo onoliko koliko hoće, svi se vole, spavaju zajedno, zajedno jedu... Milina.

Da je Danil Harms živ, ne bi bio mrtav. E taj je zajebavao Staljina. Sve Staljine. I nestao. Neki bi rekli da su ga ubili, mada bi Harms rekao da je krenuo u šetnju i zaboravio da se vrati kući jer je ispao kroz prozor na pijaci kuvajući supu od graška. Izgleda da Staljin, pored onako sredjenih brkova, nije imao smisla za humor. Ko bi rekao da je i Karadjordje duhovitiji od njega.

Tako da komunisti Petrovgrada, i svi drugi komunisti, idite u tri pizde materine. Vladali ste, ljudi išli da robijaju jer se vama tako htelo, pokazali ste kako su se Češka, Madjarska i ostale bivše komunističke zemlje pokajale što više nisu omotani crvenom zastavom. Nemaju ljudi šta da jedu, dok je u vaše vreme sve cvetalo. To što hoćete da Staljin bude svetac, a komunisti ste, baš sad kad je umro jedan od simbola njegovog terora, dovoljno govori. Nije meni žao Solženjicina, naživeo se čovek, uspeo da ispriča priču svog života, i još nekih života, ali su me idioti podsetili gde ja živim. I u mojoj zemlji su komunisti postali najveći pravoslavci, nemamo nijednog iskrenog prijatelja u svetu, baš kao i Staljin, a šiljimo kitu iako ne posedujemo ni pošten tenk. Valjda smo toliko iskusni da možemo prepoznati male Staljine koji će nas, uz pomoć gluposti, surovosti i kolektivnog ludila, dovesti do naroda bez kuće i otadžbine. Toma više voli rusko govno nego američku čokoladu. Bar ćemo, ukoliko prekinemo kontakte sa svetom, imati šta da jedemo.

Oči su mi crvene. Sperma mi je na rezervi jer smo, žena i ja, igrali paintball po stanu. Pogodio sam je nekoliko puta, ali žena, kao većina žena, nije htela da padne i da prekinemo igru. Žene varaju. Napisati to je isto kao napisati da veštica Mim vara čarobnjaka Merlina u njihovom dvoboju, tako da to neću da napišem.

Da li ste verni osobi sa kojom se zabavljate jer ne želite polni organ suprotnog pola, ili vam niko od osoba suprotnog pola, sem partnera/ke, ne dozvoljava da se igrate pičkom/em, ovo em je od kurca u instrumentalu, pa ste prisilno verni? Da li volite da se vaša ljubav razgoliti, kad ima ljudi, ili da se zakopča do grla? Zašto jedno, zašto drugo? Po meni, a ja sam kralj keksa, doge i preko plesa do snova, najbolje, i jedino logično, je da vam je mindedj. Ovo mindedj je na mađarskom napisano po Vuku, niti Jeremiću, niti Draškoviću, a još manje Bojoviću, i znači svejedno.

Piće, vino pogotovo, utiče na to da se oči cakle, da ljude koji razbijaju izloge i tuku novinare gledate kao ćurke na nekoj farmi svinja, i da shvatite da su ženske noge dva najlepša puta na svetu, lepša čak i od puta od žute cigle koji vodi do čarobnjaka iz Oza. Ovo za noge sam subjektivan, nikad nisam bio čovek sisa.

Sve manje pijem pivo. Na jezeru smo popili galone belog vina, a u Bezecu sam prvi put u životu pio kilo – kilo. Juče, u Beogradu, u kafani, sam pio pivo, otišli na jedno u 4 sata, i, naravno, kapetan Miša zvani univerzitetska bašta nas je zadržao do kasno u noć. I... Draga i ja, posle pijanke, otišli na ćevape umesto u krevet na paintball. Da smo pili vino, veče bi se završilo bez ćevapa. Da se razumemo, ja sam kriv, ona je nevina. Zato je i volim, čuvamo se za brak.